Maratonka na putovanju - Kraljevo

Burton u Engleskoj, al' isti ovakav vam je Trešnjar!

Ćao, trkački i netrkački drugari!

Nadam se da ste večeras, pre kupanja, epizode Boljeg života i pakovanja knjiga za sutra, sravnili rezultate praznika. Nadam se da su vam praznici doneli mnogo ljubavi, đuskanja i divne hrane. Takođe, nadam se da to vaga neće pokazati.

A jeste zaboravili trčanje?  Ja nisam! Oduševljeno vam javljam da sam propustila samo jednu nedelju treninga (sad je pitanje da li ćete na to možda reći "celu jednu nedelju?" - svako bira svoj tempo) i to zbog prehlade. Dobro, poslednja tri dana pauze sam se razvlačila i izležavala umazana čokoladom, priznajem! Ali ove nedelje sam se vratila u velikom stilu - četiri treninga trčanja i tri treninga u teretani, i ja ne mogu biti srećnija.

Da, došla sam u Kraljevo!

Odrastajući u Kraljevu, nisam mogla ni da zamislim trčanje van Gradskog stadiona i Bedema. Kraljevački stadion je oronuo, prljav i asfaltiran, ali je jedini na kome kraljevački atletičari i atletičarke mogu da treniraju. Ovde sam čak i davnih devedesetih imala i nekoliko pokušaja da se bavim atletikom, a dvehiljaditih nekoliko epizoda noćnog gluvarenja na tribinama. Tu sam ove nedelje odradila i jedan zapaženi intervalni trening - zapaženi, jer su iznad stadiona autobuska i taksi stanica i tako se ljudi silno zabavljaju gledajući ko trenira.

Bedem je zemljani nasip pored Ibra, dug oko 2,5 km, gde ćete i najčešće sresti svo jedanaestoro kraljevačkih trkača. Tu je pao jedan deo srednje dugog treninga.

Ali ozbiljnu dužinu sam ovoga puta morala da osmislim sama - bedem i stadion otpadaju kad govorimo o ciframa preko 10km. I Google Earth se tu opet pokazao kao neprocenjiv alat - pomogao mi je da osmislim turneju po okolnim selima. Osmislila sam je unapred, memorisala i izletela iz kuće, sa idejom da ću da pitam usput kuda dalje, da istražujem različite puteve na raskrsnicama. i da se bar jednom izgubim. Dakle, da ću generalno da se snađem.

Za one koji poznaju Kraljevo i ovaj kraj, pa ih uz to i zanima kuda sam trčala, put je vodio od Ribnice preko Trešnjara i Zmajevca nazad u Ribnicu. Put je bio brdovit i nagađam da je visinska razlika između najniže tačke (moja kuća) i najviše tačke (neko brdo na Zmajevcu) bila oko 350m, dok je dužina staze bila, opet nagađam, oko 25 km. Ne znam tačno, zato što pojma nemam kuda sam išla! Donekle sam se držala putanje, ali sam sasvim sigurno napravila i jednu štraftu od nekih 6 ili više km na putu za Goč. Ako je to uopšte bio put za Goč!

Pa ipak, čini mi se da sam stvorila dobru mentalnu mapu kako ceo taj teren izgleda i kuda sam trčala, ali nije bilo šanse da to što sam videla uporedim sa mapom na Google Earth-u.

Najotpriličnija moguća mapa na svetu - ovuda sam negde išla, ne znam tačno.

Na GoogleEarth mapi, za početak, nisu ucrtana seoska gazdinstva sa više od pet ljutih pasa, a sam Bog zna kako sam ih samo zapamtila! Nije ucrtan deda koji pokušava da shvati kako to da žurim nekuda, al' da mi je svejedno kuda ("Nema dole ništa, šlus! Pa, nema, ima samo put i posle ima još puta - a gde ti treba tačno da stigneš?"). Nisu ucrtane suve hrastove šume pod snegom, nije ucrtana snežna staza utabana točkovima nekoliko Lada Niva koje prevoze badnjake, nisu ucrtani lovci i njihovo pevanje u šumi ispod. Nije ucrtana ni piš-pauza sa predivnim pogledom na dolinu.

A trkačima i skijašima i svima koji vole prirodu je jasna lepota hladnoće na obraščićima, vetra kosi, škripavog snega ispod nogu i sunca u očima. I slinavog nosa.

I predivnoća maminog ručka posle tuširanja.

Na kraju, moj disko-vrisko saundtrek oj dodole, ganc šumadijski.