Kad tonemo, tonemo otmeno.

Opet sam iskrenula zglob. Ne želim više ni da pričam o tome, jer što više cvilim i slinim po blogu, to me više moji sitni bolovi nerviraju. U svakom slučaju, smirujem se malo do maratona, i držim fige da prođe. U međuvremenu, ostaviću vas samo da se divite mojoj stručnosti (Maksimović i sar: Prva pomoć, udžbenik za studente. Medicinski fakultet, Beograd, 2005.) i nepogrešivom ukusu za ešarpe.

Hvala Milicinoj mami, Loli, na inspiraciji za naslov bloga. A i na inspiraciji uopšte.

Novosadski polumaraton - idi tamo, idi 'vamo, aj' opet tamo, aj' sad opet 'vamo i tako 1:50:23

One down, 6 to go!

Rezultat za ponos: 1:50:23 bruto, 1:50:20 neto. Dva i po minuta bolje od brojke pre godinu dana, a to je baš nekako velika stvar.

Ono jeste - pikirala sam cilj 1:48, i sad baš razmišljam šta sam mogla da promenim u trci da to bude bolje. Za početak, moja stara boljka - pejsing. Nemam dovoljno iskustva da uhvatim ritam i držim ga se od početka do kraja, bez mnogo variranja. Jesam ja imala polumaratonsku puškicu, carsku napravu, ali staza je imala oznake na 5km, a nešto se nisam s tim snašla. Svejedno.

Al' inače imam nešto da kažem - ne volim ovaj polumaraton (ne volem!), pa to ti je! Dosadno je, bre, u vražju mater! Staza cela u "T": izađeš iz grada na Dunav, onda desno do nekog naselja, onda okret, pa nazad, prođeš pored centra grada, al' ne skrećeš nego nastavljaš do nekog mlina, onda opet okret na peti, pa do naselja, pa aj' onda opet do mlina, pa TEK ONDA se ide kroz centar grada - celih kilometar. Ne znam mnogo o Novom Sadu, al' znam da ima baš onako nekih lepih ulica i bulevara, pa mi nije jasno što su izmestili trku mal' te ne van grada? Mislim, jeste tih nekih desetak minuta šetališta pored Dunava stvarno lepo, ali pre i posle toga je do-sad-no!

A realno i Beograd je smorčina za medalju. Ali to je priča koju ću vam pričati za tri nedelje.

Na kraju, poklon: trasa polumaratona iz ugla Saleta Antića (njegove utiske sa polumaratona pročitajte ovde), gde on odgovorno tvrdi da staza nije u obliku slova "T", nego  u obliku gliste koja sedi za laptopom i piše blog. :)

novosadska blogspot glista.

Polumaratonska puškica

U nedelju, na novosadskom polumaratonu, probam nešto novo - polumaratonsku puškicu (engl. pace wristband ili u slobodnom prevodu tempo narukvica)!

To je 3cm široka papirna traka, koja se savije oko ručnog zgloba i zalepi, a na njoj su ispisana prolazna vremena na svakom kilometru, kao i očekivano ukupno vreme na trci. Kul, a?

Dosadni deo posla je umesto mene odradio sajt marathonguide.com: izračunao prolazna vremena, spakovao u dugačku tabelu i spremio za štampanje. Ja sam samo isekla i oblepila selotejpom zarad vodootpornosti, a pred trku ostaje samo da zalepim krajeve kao narukvicu. I eto mog ličnog pejsmejkera!

Evo kako izgleda moja polumaratonska puškica, savijena otprilike onoliko koliko će biti na mom zglobu. Gratis uživanje u mom omiljenom laku za nokte (kupljen u apoteci za 150din - Flormar, boja M113 - traje sto godina, ne ljušti se i neuporedivo je bolji od onih nekih poznatih lakova...).

Nadam se da će trik upaliti!

Nadam se ću se, kao pored stvarnog, živog pejsmejkera (Pavle, na tebe mislim!) osećati sigurnije - moje je samo da pratim uputstva i koncentrišem se na to da ne razmišljam. A super je i to što verovatno neću, kao na nekim ranijim trkama, da se osećam usamljeno i izgubljeno oko šesnaestog kilometra, kada već znam da sam dosta trčala i kada bi trebalo da nagazim još 30ak minuta, a to mi u tom trenutku zvuči obeshrabrujuće i tragično. E, pa, tu će uleteti moj virtuelni pejsmejker, sa razrađenim planom za sledećih pola sata. I nadam se da će me to pogurati napred.

Videćemo!

Opet povreda?

Kao i inače kada se približava trka do koje mi je stalo, moj obim treninga padne na gotovo nepostojeći. Trčkaram malo, ovde i onde, brzo hodam, ali ne treniram ozbiljno. To mi je možda greška, ali tako volim i prija mi.

Ali ove nedelje imam peh, i možda bih čak i trčala da se to nije dogodilo - iskrenula sam skočni zglob leve noge.

Ne znam ni kad ni kako.

Možda sam nekada ranije pogrešno zgazila? To mi se stalno dešava, i uvek se bojim da li će ovog puta ostaviti neke posledice.

Možda je to sve počelo na ultramaratonu, pre dve nedelje (12.03). Malo je počela noga da me tišti, sećam se da me je to iznenadilo Usput sam razmišljala kako mi se činilo da je deo biciklističke staze kojom smo trčali malo nakrivljen na levo, dok je deo pešačke staze potpuno ravan. To nije mnogo, ta razlika od par stepeni nagiba ovamo ili onamo, i nisam čula mnogo trkača da se žalilo na to, ali meni je to predstavljalo zaista problem. Osećala sam da me na toj štrafti, dugačkoj oko800m noga boli, ali van nje ne. A recimo da sam za tih 6h prešla 24 puta taj nakrivljeni deo staze. Možda onda i nije neshvatljivo da su me zglobovi upozoravali.

Posle trke je sve bilo super, lagano sam se oporavila i čak sam u toku nedelje imala snage za brdski trening, da bi u nedelju (20.03) na trci Ada i zdravlje ovo cimanje opet počelo.

U ponedeljak sam se probudila zaista sa bolovima u zglobu. Posle malo razmišljanja, shvatila sam da ću morati da smanjim treniranje dok se ne oporavim. Da ležim, ako treba, da stavljam led i da hodam u najmekšim patikama, ali ne da treniram. Cela trkačka sezona je tek predamnom, ne smem da dozvolim da u nju uđem sa bolovima i svežom povredom zgloba.

Iskreno, bojim se šta će Novosadski polumaraton prekosutra (27.03.) da donese. Ubeđena sam da to neće proći bez posledica, samo je pitanje kakvih. Malo bolova i smanjenje obima treninga, to mogu da podnesem. Sve ostalo... Hm. Razmišljam da li je kasno da odustanem? Da li je možda bolje da žrtvujem jednu trku, da bih se osigurala da ću na drugu (BG maraton) stići bez bolova i povreda? Sa druge strane, baš sam želela da u nedelju oborim lični rekord i sigurna sam da to mogu, bez obzira na ovo ležanje u krevetu 5 dana pre trke.

Uh, koliko pitanja!

Svejedno, naravno da neću da odustanem od Novog sada, čak iako bi to možda bilo mudro. Iako sam se prijavila za Beograd, i iako mislim da će sa povređenim zglobom ta trka biti teška, Novi sad je zaokružen u mom kalendaru kao dan kada ću trčati punom parom. Povrede mogu da se nose.

Sad kad razmislim, ovaj moj blog je jedna hronologija povreda. Znam da se svi trkači povređuju, ali ovo je treći put u šest meseci kako moram da smanjim obim treninga zbog nekog dela tela. Moraću da razmislim o tome.

Garmin Forerunner 305 u svetu i u Srbiji

Da ne bismo trošili reči, evo ilustracije šta se dešava kada generalni distributeri, uvoznici i ostali zvaničnici za Srbiju - za Garmin je to firma Infoteam - izgube kompas.

Klikni na sliku da je uvećaš!

Zlatni pehar je Tanjin, pobede su naše.

srebrna medalja + ponos

Nekako poluzvanično je početkom nedelje na sajtu i u našim e-mail sandučićima osvanulo obaveštenje o izmeni rezultata trke Maraton maratona, održane u subotu, 12.03.2011. - Tanja Stojanovski je prva, a ja sam druga. Moje prvo srebro!!!

Eto, tako je to sa trkama kod kojih plasman zavisi od broja postignutih krugova i od vremena u kojem se to učini - moguće je da se sudija zabroji, da upiše dodatni krug ili da izbriše jedan, i da se ceo brod prevrne. Nažalost, taj brod se prevrnuo 24 sata nakon što smo se slikale na pobedničkom postolju, spakovale stvari i otišle kućama. U privatnom razgovoru u nedelju uveče, Tanja i ja smo se složile da rezultati možda nisu regularni. Onda smo kontaktirale organizatore, koji su već imali sumnju u vremena (ali možda nisu smatrali da je potrebno proveravati ih, što je greška koju posle ovoga sigurno neće ponoviti) i stvar je počela da se rešava.

Razlog zbog koga o tome nisam pisala ranije, još u ponedeljak ili utorak, kada su stvari postale poznate je taj što sam čekala nekakvo saopštenje od organizatora trke, ARK Eko maraton. Tek sada, iako još nije objavljen zvanični izveštaj organizatora, poznati su zvanični rezultati i znamo šta nam je dalje činiti - dobićemo nove diplome, a Tanja i ja ćemo se razmeniti peharima i medaljama.

Dakle, iako je još uvek u toku proces utvrđivanja činjenica i sastavljanja zapisnika, mogu da vam kažem da sam na ultramaratonu osvojila srebro sa rezultatom 48km, 05:57:25.

Bravo ja! ;)

No, za sve novopečene utlramaratonce, par saveta da se spreče ovakvi problemi (koje meni niko nije dao  i nekako se ostavi svakom trkaču da ih nauči na svom primeru, a čini mi se da su vrlo bitni):

1. Pre starta pronađite svog sudiju. Možda niste znali da svako ima svog sudiju, e, pa, sad znate. Pojurite ga/je i predstavite se pre nego što krene trka. 
2. Po završetku svakog kruga pronađite svog sudiju i javite mu/joj se - ovo je OBAVEZNO! Sudije su ljudi i može se desiti da protrčite dok oni vezuju pertle ili uzimaju gutljaj vode. Skrenite im pažnju da ste prošli!
3. Nosite štopericu, najbolje onu koja može da "zapamti" krugove. Naš veliki ultramaratonac Slave (Slavko Šećerov) nosi jednu takvu, i ona mu pomaže da uvek zna kada je i gde je stao da popije pivo na svojim ultramaratonskim poduhvatima od 12 i 24h. Neretko tačnije i od svojih sudija.
4. Ako imate osećaj da nešto ne valja - pitajte. Pitajte svog sudiju, pitajte glavnog sudiju, pitajte druge trkače. Prednost trka koje se trče u krugovima je da su običnom posmatraču prilično transparentne. Od trkača ne treba očekivati ni da znaju kako se zovu, a naročito ne ko je pre ili posle njih u trci, ali posmatrači su to verovatno primetili. 
5. Posle 6h trčanja nećete znati kako se zovete, i zato ne računajte mnogo na svoju moć rasuđivanja, pamćenja, brojanja krugova. Nema šanse da prebrojite krugove. Beležite nekako. Ili neka drugi beleže za vas.

Srećno ultramaratonisanje!

_______________________________________

Slika: "Lovel (LOC)". American Library of Congress. flickr.com

Moj prvi ultramaraton!

moj pehar. i crveni nosić (ljubaznošću skijanja na kopaoniku)

*** izmena, 18.03. *** zbog nekih sudijskih grešaka, rezultati trke su revidirani - prvo mesto pripada Tanji Stojanovski, a drugo mesto meni. Čitajte više o tome ovde.


Juče sam istrčala prvi ultramaraton.

I pobedila!

Bilo je teško, moje telo je odustajalo, hvatala me je panika, nekoliko puta u poslednja 3 kruga sam se zaista gušila, bolela su me stopala i imala sam tišteću glavobolju celog dana, ali sam uspela!

Učestvovala sam u trci Maraton maratona, u organizaciji ARK Eko maraton, na 6h i istrčala 50km, sa vremenom od 5:41:15, što je bilo samo nekoliko minuta brže od moje heroine Tanjice (Tanja Stojanovski). 

Čula sam izreku da je potrebno celo selo da se odgaji jedno dete. Mislim da je to tačno i u slučaju ultramaratonaca. 

Za moj jučerašnji trofej su zaslužni (u hronološkom poretku):

1. Martina Petrović - za mp3 plejer sa ultramaratonskom baterijom, a na njemu Thievery Corporation
2. Anđela Grabež - za Mazzy Star na Martininom mp3 plejeru i za to što je ustala pre zore da bi mi donela mp3 na kućnu adresu pre trke
3. Tanja Stojanovski - za prvih nekoliko stotina metara trke druženja i za celu trku inspiracije - zverala sam okolo da bih je ugledala, i radovala se svaki put kad bih je videla na stazi.
4. Petar Miljković - za to što je došao na Adu pre 8 u subotu ujutro, a da nije trčao; zato što je bio tu svih 6h, i bodrio nas i tapšao nam kao pravi drugar; zato što je faca.
5. Moja žuta trkačka porodica, Maraton klub 1893 - hvala što ste ponosni na mene, i ja sam ponosna na sve nas! Juče mi je srce bilo puno, i na startu, kada se sve žutelo od sunca i od Medine perike, na pobedničkom postolju sa peharom, a i u kafani sa vama i slavljeničkim pivom.
6. Ivan Simić - za druženje tokom 30ak km, za kačket, za nošenje vode i voća, za to što je bio moja sigurna ruka i saveznik. čovek broj jedan, prijatelj za ponos, ljudina.
7. Sudinica koja je merila moje vreme - za guranje napred, zato što mi nije dala da odustanem na 44. km, kao što sam planirala i zato što je bila moja stroga mama na trci.
8. Restoran Lila, svet izobilja i njihova čarobna, čarobna hrana i voćke.
9. Svi koji su mi tapšali i radovali se trčanju - organizatori, gosti restorana i sudija Vlada, po obrazovanju fizioterapeut, koji se sažalio na moje iscrpljene noge i izmasirao me posle trke.

Hvala, druškani, neću vam ovo zaboraviti!