 |
| scoundrelfighter, "Ouch". flickr.com |
Pokušavam da se naviknem na bolove, trzanje i cimanje i mišićima. Zamišljam da je to sve golicanje, istezanje, češkanje, da to moje telo radi, da nisam preterala i da nisam slaba, nego da to tako treba, da, ako ništa ne zateže i ništa ne svrbi, ništa se i ne dešava. Možda to nije ispravno, ali trenutno se trudim da stvari vidim tako, jer mi je, kao potvrđenoj prnicezi i razmaženkovićki, lakše da prevaziđem teškoće ukoliko se ubedim da one ne postoje.
Bol kao biber
Trudim se da zamislim da su ovi moji tinjajući, češući bolovi kao biber - mala količina ljutine na jeziku koja mi začini trening. Peckanje u mišićima, kao i zrna bibera u supi, čini da sam uvek na oprezu, da vodim računa da ne pregrizem tri odjednom i umrem od ljutine.
Bol u potkolenicama se umirio, stišao, prestao da me nervira. Oduševljena sam kako su obe potkolenice istrpele dva prilično teška treninga - jednu dužinu i jedna brda (hehe, "jedna brda", tek sad mi je postalo jasno kako je to smešno i gramatički nepravilno). Bojala sam se da će da mi se zamrznu i ukoče listovi, kao prošle godine pred maraton, da će da me bole toliko da ću početi da hramljem, da će uticati na moj korak i da ću oterati ceo svet u tri lepe i biti depresivna makar nedelju dana, dok ne prohodam opet. Ništa od toga se nije desilo, i za sada su mi i mišići i ligamenti potkolenica (relativno) mirni.
Sad me, pak, zatežu tetive u zatkolenoj jami, tamo gde se mišići zadnje lože butine pripajaju za kosti. Takođe, posle giga-dužine u nedelju, zaboleli su me mišići u slabinama, a i gluteusi su mi se aktivirali. Svaki mišić južno od pupka me češe i svrbi i vrpoljim se da bih se namestila da ne osetim ništa od navedenog.
Led i čokolada
Zamrzivač je pun leda namenjenog mom lokomotornom sistemu. Ritual "lediranja" nogu uvek započinje razmišljanjem šta ću prvo da hladim. Onda ide krema sa mentolom i zamišljanje da to deluje. Onda ide leškarenje. Onda ide čokolada i pokušaj učenja za januarski rok.
A ovo poslednje mi najteže pada. Ne čokolada, ovo drugo.
Bol je slabost koja napušta telo :)
ОдговориИзбришиTi divni endorfini... mene kad boli nakon treninga, to mi je u redu, ako je umereno. Znam da onda sutradan stižu rezultati, tokom odmora, pa se osećam lepo, šta znam. Naravno, osim u slučaju kad je povreda u pitanju.
uuu, ovo mi se sviđa - "bol je slabost koja napušta telo". citiraću te, samo da znaš!
ОдговориИзбришиali zar se,kada te sve bolucka, ne brineš da ne ideš prema povredi? mene i to malo sekira, ta granica između bolova koji označavaju da si dobar i bolova koji označavaju da je povreda na pomolu.
hm.
Nije moje, ne mogu da se setim odakle je citat.
ОдговориИзбришиNemam mnogo iskustva s trčanjem i to jednom kad sam se povredio znao sam da je povreda po tome kako me je bolelo. Vodim se onim, da ako ne moram da menjam način trčanja, mogu da nastavim. Brine me, svaki bol koji traje duže od dan. Brine me i glad u svetu. Ne mogu sve odjednom da rešim, pa se opustim, eto