Obezbeđene nagrade za žene na Novogodišnjoj utrci u Varaždinu!

Poštovani organizatori, zabrinuta javnosti, blogeri, pisci pisama - uspeli smo!

Dragi moji, drage moje, uspeli smo! Novogodišnja utrka "Varaždin 2011" će po prvi put u svojoj tridesetdvogodišnjoj istoriji ove godine nagraditi i tri najuspešnije trkačice! U raspisu trke stoji naznaka "Korigirano 27.12.2010", kao i dodatak

NOVCANE NAGRADE / U APSOLUTNOJ ŽENSKOJ KATEGORIJI – 3.000 m

/ prve 3 trkacice bez obzira na kategoriju/
1. mjesto:500,00 kuna 2. mjesto:300,00 kuna 3. mjesto: 200,00 kuna/"

Kako je do ove promene došlo?

Portal utrke.net je 18. decembra postavio na svom zvaničnom facebook profilu, Volim trčanje, obaveštenje o Novogodišnjoj trci:

Varaždinska novogodišnja utrka ima novčane nagrade za muškarce, a nema za žene!! Zaslužuju bojkot ne samo žena nego i muškaraca! Sram bilo organizatora i Grad Varaždin koji ih financira!

Trkači su se pobunili:

Janet Leotta Mj: pa da koliko se bori ljudi za ravnopravnost ali ništa očito od toga ko ide trčat u varaždin muški bi trebali otisak na majci nosit zalaganje za žene ili niko se ne pojavit to bi bilo njima još veća sramota

Mladen Levačić: Ljudi (...) ne shvaćaju da i ako nastupi samo jedna žena u trci, to postaju dvije trke, samo što su obe startale odjednom!

Zdravko Misovic: Sramota, kad ima, ima za sve kad nema, nema za nikoga, kakva diskriminacija polova! A kažemo malo žena trči, pa kakav je ovo primer biče ih još manje!

Edita Grgić: Ja u ovo doslovno ne vjerujem...pa utrka je u Varaždinu a ne u Kabulu.

Onda smo krenuli u akcije pisanja mejlova i obraćanje nadležnima. Moj mejl možete pročitati ovde.

Sedam dana kasnije - ništa.

Nisam dobila nikakav odgovor, niti je ikakvo obaveštenje stiglo u javnost.

Ali zato je bilo reakcija na forumu utrke.net:

Zlatko99: Pošto je trčanje daleko više muški sport,time su daleko veći prihodi od startnina od muškaraca i nevidim zašto bi se jedino tu išlo izjednačavat nagrade,a u gotovo svim ostalim sportovima ne.(...) Nije potreban zakon da se odredi koji je sport više muški,koji više ženski,dovoljan kriterij je postotak muškaraca/žena koji se njime bave.

markulincic: (...)Takva smo država, trčanje nije popularno, a pogotovo kod žena. I sada da li je pravedno da nas 95% koji na svakoj trci moramo dati maksimum ne bi li nešto osvojili budemo isto nagrađivani kao i žene kojih će doći 3 i svaka će pobrat nešto pa makar prohodala cijelu stazu.

I zvaničnici reaguju

I dok smo se mi raspravljali, što po forumima, što uživo, o položaju žena u sportu,  o ustavnosti i zakonistosti odluka koje mirišu na diskriminaciju, stigla je i reakcija "odozgo". Volim trčanje na svom facebooku prenosi

Ured za ravnopravnost spolova Vlade Republike Hrvatske je uputio dopis organizatoru utrke i gradonačelniku Varaždina s "pozivamo da revidirate navedenu diskriminirajuću odluku i primjenjujete ravnopravan pristup pri nagrađivanju svih natjecatelja/ica Novogodišnje utrke bez obzira na njihov spol." Vidjet ćemo hoće li biti kakve koristi od toga."

Tek nekoliko sati kasnije stiže i obaveštenje od zvaničnika 33. Varaždinske novogodišnje trke, gde stoji da su nagrade obezbeđene i za žene, i svi smo radosni.

Uspeh! Ili...?

Ove godine će trkačice koje se odluče za Novogodišnju varaždinsku trku po prvi put u 33 godine moći da budu nagrađene za svoj trud. Samo po sebi, to predstavlja veliki uspeh. 

Pa ipak ne verujem da će hrvatska trkačka zajednica ostati ravnodušna prema ovoj novoj odluci Organizatora. Naime, iako su nagrade obezbeđene i za muškarce i za žene, žene će i dalje trčati duplo kraću stazu (3000m nasuprot 6000m), i takmičiće se za duplo manje novčane iznose (500, 300 i 200 HRK za prve tri takmičarke, nasuprot 1000, 600 i 400 HRK za prva tri takmičara). Pored toga, ako je suditi po iskustvima iz prethodnih godina, i procenat učesnica će biti značajno manji.

Da li je jednakost i ravnopravnost postignuta? Mislim da nije. Duplo kraća staza, duplo manje nagrade i značajno manja brojnost na trkama nisu nešto čime bi trebalo da budemo zadovoljni. Veliki posao tek predstoji - trkačice će uz pomoć kolega trkača i ubuduće morati da se izbore za bolji položaj u sportu, za jednake uslove takmičenja i nagrađivanja.

Sve dok postoje trkači koji ne razumeju da je budućnost pravog sporta ipak u ravnopravnosti i jednakosti, i sve dok ćemo i dalje pravdati postojeći sistem, pozivajući se na tradicionalna shvatanja o ženama, ne možemo mirno skrstiti ruke. Ili, u slučaju trkača - noge.

Srećna svima Nova Godina i divno se provedite na Trci!

Otvoreno pismo gradonačelniku Varaždina

Kao i prethodne 32 godine, u komšiluku se ovog 31. decembra u ponoć organizuje jedna lepa, novogodišnja, gradska trka - Varaždinska novogodišnja trka.

Raspis trke je objavio sajt utrke.net, a ovom trkom se i sam grad Varaždin jako ponosi.

Ali pažnju mi je privukla odluka organizatora da novčane nagrade (1.000, 800 i 600 HRK - sume koje nisu za potcenjivanje) dodeljuju samo muškarcima!

To je strašno, sramno i protivno svemu za šta treba jedna država, društvo i trkačka zajednica da se zalažu.

Ovde objavljujem e-mail koji sam poslala gradonačelniku Varaždina, gospodinu Ivanu Čehoku, koji ostavlja utisak svestranog gradonačelnika širokih shvatanja i modernih ideja (gospodin Čehok je kolega bloger!). E-mail koji sam poslala ŠAK "Varaždin", organizatoru trke, značajno je kritičniji. Smatrala sam da su odlučioci zaslužni za ovakav sramni postupak, ali da javnost oličena u gradonačelniku treba da zna kakvu nepravdu čine.

Otvoreno pismo gospodinu Čehoku, gradonačelniku Varaždina.

Poštovani Gospodine Čehok,

      Pišem Vam povodom ovogodišnje 33. Novogodišnje utrke Varaždin. Organizacija ove trke je zaista sjajan potez i jedna trka sa tridesetogodišnjom istorijom je ponos svakog grada.

      Verujem da ste svesni da ova trka ima nagradni fond, koji je, ako je suditi po raspisu trke, prilično vredan.

      Ali želim Vam ukazati na jedan paradoks, za koji se nadam da je samo previd - ove novčane nagrade se dodeljuju samo takmičarima, ali ne i takmičarkama. Evo, na sajtu utrke.net, na kome je, pretpostavljam, zvanični raspis trke, piše:

"NOVČANE NAGRADE / U APSOLUTNOJ MUŠKOJ KATEGORIJI - 6000 m /

/prva 3 trkača bez obzira na kategoriju / 1. mjesto: 1.000,00 kuna 2. mjesto: 600,00 kuna 3. mjesto: 400,00 kuna."

      Vidite da se nigde ne pominju "natjecateljke".

      Da li je suvišno da govorim kako je ovakva odluka organizatora, da nagradi samo muškarce, a ne i žene, u najboljem slučaju srednjevekovna i svakako sramna?

      Nadam se takođe da delite stav hrvatske trkačke zajednice da je svaki trkač jednako važan, bez obrzira na pol i uzrast. Jasno je da je fond za nagrade ograničen i da se ne može cepati na hiljadu delova, a da se i dalje očekuje da je svaki taj deo dovoljno veliki, ali da li je mnogo tražiti od organizatora civilizacijski minimum - nagrađivanje i žena i muškaraca?

      Za jednaki položaj sportistkinja se borimo već dugo, a i dalje nismo daleko odmakli (uzmite u obzir, za početak, nagrade na teniskim turnirima i sve će Vam biti jasno) i pravi uspeh bi činile samo korenite promene. Ali iako opština Varaždin nije u mogućnosti, niti je dužna da nam pomogne, makar nam ne mora aktivno odmagati i nipodaštavati naš trud i rad.

      Nadam se da ćete mi odgovoriti sa potvrdom da je u pitanju samo previd organizatora i da će nagrade biti simetrično raspoređene po polovima.

      Pošto ste ostavili utisak modernog i dobrog gradonačelnika, verujem da će moj apel naići na Vaše razumevanje.

Hvala unapred!

Srdačno,

Ksenija Kruševac,

Beograd 

Drugari, uključite se i vi! Pišite mejlove, javite prijateljima, aktivirajte se! Ako ste planirali da trčite Novogodišnju trku u Varaždinu, postavite ultimatum. Bojkotujte.
I javite šta ste uradili!


Adrese na koje možete poslati mejlove su:

gradonacelnik@varazdin.hr
atletika@email.t-com.hr 

Ako imate druge ideje za akciju i pokret, javite.
Ovde smo da bismo ovaj svet učinili divnim mestom za trčanje, za muškarce i za žene.
Svi smo zaslužili mesto pod trkačkim suncem!

Maratonka na proveri

Od danas sam i zvanično superzgodna.

Da, da, dobro ste pročitali. Imam to i napismeno, sa pečatom lekara i datumom. Institut za higijenu i medicinsku ekologiju je danas izmerio verovatno najzdravijeg pacijenta ove godine - mene. Moj dobri asistent iz Higijene mi je još prošle nedelje obećao da ćemo zajedno da prođemo kroz moju ishranu, da vidimo kakve su mi potrebe i kako treba dalje, da bih konačno smršala nekih 5kg, onih poslednjih 5kg koji nikako neće da se pomere, a da pritom moje telo, treninzi i svakodnevna aktivnost ne pate. Ali pre toga je trebalo da se izmerim. I stvarno sam se izmerila, mislim, ono pravo, body composition analysis izmerila. To je više od prostog merenja procenta masti u telu - ovaj uređaj ocenjuje i količinu mišića, masu kostiju i masu i sastav pojedinih delova tela. Kad se izveštaj odštampao, došlo mi je da poljubim gospodina tehničara. Koji je, usput, karatista. Ali idemo iz početka.

Kako je izgledalo moje merenje telesne masnoće?

Za početak, morala sam da se svučem. Objasnili su mi da je to svlačenje obavezno zato što mašina koja meri procenat masti u telu to čini na osnovu bioelektrične impedance (metoda se zove BIA, odnosno Bioelectric impedance analysis ili analiza bioelektrične impedanse), što je, u najkraćem, merenje otpora koje tkivo pravi prolasku struje. A odeća je slab provodnik, baš kao što i mast, pa se zato, rekli su mi, kada radiš BIA analizu obučena, dobijaju veći brojevi.

Kada su mi to rekli, došlo mi je da odem na oba ona štanda "Wellness analize" u gradu, na kojima sam isto BIA uređajem, ali obučena, merila procenat telesne masnoće i da ih pitam kako ih nije sramota da ljudima izdaju netačne brojeve i ubeđuju ih kako će sutra umreti od gojaznosti ako ne dođu kod njih u "ordinaciju" na (verovatno Herbalife-sponzorisanu) analizu. Na oba mesta sam bila šokirana procentom telesne masti - prvi put mi je bilo 33%, a drugi put 31%. Znala sam da je to netačno, ali nisam bila sigurna kako može da se našteluje da jedan relatibno precizan i pouzdan uređaj toliko poveća cifru, i to svakome ko se izmeri. Sada znam - to merenje se radi u vešu.

Onako bosonoga stala sam na vagu i uhvatila se za pločice. Stajala sam u stavu mirno i slušala Karatistu kako priča o treninzima sa klincima, ali nisam mogla da odgovorim - mrdanje je zabranjeno! To merenje je trajalo oko minut, nakon čega mi je Karatista izmerio obim struka i nadlaktice. I kliknuo "print report".

Dok sam se oblačila, predao mi je papir. Malo sam strahovala od rezultata, posebno zato što sam imala na prošlim merenjima više od 30% telesne masti, a prema preporukama različitih izvora (sajt Livestrong.com, Univerzitet Vanderbilt, Univerzitet Nju Meksiko, sajt trcanje.rs) to čak nije ni zdravo, a da ne pominjem da je ipak previše za jednu sportistkinju rekreativku. Zamislila sam samo scenu kao iz horor filma - Karatista ulazi sa papirom i vrišti kako nikada više neću smeti da pogledam slatkiše ako mislim da ne umrem na sledećoj trci, kako mi se unosi u lice i viče "Jesi ti sinoć na rođendanu najbolje drugarice pojela DVA parčeta torte? Jesi li? Sveznajuća mašina je to videla, sad si kažnjena!".

Rezultati

Na časnu reč, zabezeknula sam se.

Indeks telesne mase - BMI: 23.1 (normalno od 18.5 do 25)

Procenat telesne masnoće - Body Fat Percentage: 21% (normalno od 18 do 28)

Težina  mišića: 29.5kg (normalno od 23.8 do 29)

Težina masti: 14kg (normalno od 12.4 do 19.9)

Bila je tu još gomila nekakvih brojki, te težina raspodeljena po delovima tela, te fitness score, te količina vode u telu, što mi je sve normalno. Sa izuzetkom mase ruku koja je, iznenađujuće, prevelika.

Šta sam zaključila?

1. BMI će mi uvek pokazivati veće brojke od očekivanih. To sam znala.

2. Mogu slobodno da se bavim rvanjem ili dizanjem tegova koliko sam mišićava.

3. Zdrava sam i, ako je suditi po količini mišića, unosim dovoljno proteina. Jupi, niko me neće terati da jedem više mesa nego što sada jedem!

4. Nikada neću biti manekenka.

5. Smem ponekad da jedem slatkiše. Čak i dva parčeta torte, ako hoću.

6. Superzgodna sam.

7. Ipak i dalje želim da smršam, ali 3 kg - to sam proračunala da je bezbedno.

Mogu samo da se ponadam da ste i vi tako shvatili da ste jako zgodni i da ste dozvolili sebi luksuz drugog parčeta torte. Pa i mi rekreativci imamo dušu!

Kako izabrati brus za trčanje?

Safety Garb for Women Workers, ca. 1943;  The U.S. National Archives

Grudnjak je, pored patika za trčanje, najvažniji deo trkačke opreme. Trčanje predstavlja veliki stres za tkivo grudi - najveće probleme predstavljaju napetost kože i bol u grudima posle treninga, mada ne smemo da zanemarimo ni one nesrećnice kojima grudi zaista fizički izbijaju vazduh iz grudnog koša. Problemi nipošto nisu rezervisani za žene sa težim grudima, na slične tegobe će vam se žaliti sve trkačice, bez obzira na konfekcijski broj.

Rešenje je jedno, ali ne i jednostavno - dobar sportski grudnjak.

Moram za početak reći da sam savršeni brus za trčanje našla tek nedavno. I to ne u Beogradu.

Šta se dešava sa grudima tokom trčanja?

Slika 1. Scena iz filma Click i njen očigledno neodgovarajući brus.

Da bih izdvojila ove sličice, pogledala sam klip bar pet puta i svaki put sam se naježila. Ova scena je, uprkos zadovoljnom osmehu trkačice, prikaz čistog stoprocentnog bola. Nešto kao šut u testise. Nemoguće je ovako trčati duže od deset sekundi, a da ne poželite da se oblepite izolir trakom i držite te proklete stvari na mestu!

Odlična animacija je i na sajtu kompanije shock absorber koja se bavi upravo sportskim brusevima.

Šta treba jedan sportski grudnjak da radi?

Pre svega, on mora da pruži dovoljno potpore grudima i da ih na neki način "pričvrsti" za grudni koš. U sportskom grudnjaku one ne bi smele da se pomeraju kao u običnom grudnjaku, a nipošto onoliko koliko se pomeraju bez grudnjaka. Ukoliko se pitate da li je vaš sportski grudnjak adekvatan, uradite jednostavan test - skakućite ispred ogledala prvo u običnom, a zatim u sportskom grudnjaku. Ako je pomeranje gotovo isto, možda trkački brus nije adekvatan.

Šta ne sme jedan sportski grudnjak da radi?

Ne sme da bude toliko uzak da ometa disanje.

Ne sme da bude takav da onemogućava pokrete ruku ili da pritiska grudne mišiće u nivou pazuha.

Ne sme da se useca u ramena.

Ne sme da izaziva ogrebotine i da iritira kožu, tj. mora da ima nevidljive šavove sa unutrašnje strane.

Na šta treba da obratimo pažnju kad kupujemo brushalter za trčanje?

Slika 2. Levo Lilly of France; desno Nike Players

Dubina - dobar brus za trčanje mora da bi obuhvati sve (tajno pravilo je - ako je dekolte lep, brus nije dovoljno dubok!). U suprotnom vidi Siku 1.

Odgovarajući broj  - moguće je da se veličine sportskog grudnjaka ne poklapaju sa veličinama svakodnevnog veša, kao i da stoje drugačije od svakodnevnog veša. Zato se ne predlaže naručivanje sportskih grudnjaka preko neta, ukoliko ne znate kako vam stoji.

Slika 3. Levo Champion Seamless; desno Glamorise

Tip grudnjaka - Za manje grudi dovoljan je i "sportski top", dok srednje i velike grudi zahtevaju grudnjak koji ima odvojene grudi, ili u vidu pravih korpica ili u vidu posebnog tkanog materijala koji okružuje pojedinačno grudi, da bi se  pravilno rasporedile sve te neke sile.

Slika 4. Levo Victoria's Secret; desno Moving Comfort

Široke bretele - Tanke bretele nisu dovoljno jake da bi sprečile poskakivanje, a mogu da dobro nažuljaju i useku se u ramena.







Materijal - Kao i za svu ostalu trkačku opremu, pamuk se ne preporučuje. Najbolji su posebno dizajnirani sintetički sportski materijali.

Gde kupiti dobar sportski brus?

E, to je glavno pitanje, na koje ne znam odgovor. Ili, znam: ne u Beogradu.


Koji savet sam izostavila? Koji je vaš favorit?

Počinje sezona!

 

Pošto sam u nedelju trčala Mačak polumaraton (najava trke, izveštaj sa trke i rezultati) u Novom Sadu - bolje reći van Novog Sada, u nekom mirnom i zabačenom zabranu pored Dunava - moja trkačka sezona 2010 je gotova.

I tako počinje sezona 2011!

Danas zvanično počinju moji treninzi za Beogradski maraton 17.aprila 2011. Okvirno, kilometražu i generalni raspored treninga sam pokupila sa sajta coolrunning.com, jer mi je odgovarala velika kilometraža u poslednjim mesecima, bez insistiranja na deonicama i sličnim detaljnim stvarima. Da, da, ja sam lenjivac, razmaženković, mamina princeza i nemam živaca da se bavim sitnicama.

Dakle, našla sam kalendar za štampanje za 2010. i 2011., ucrtala datume važnijih trka, popisala treninge i - samo još da krenem! Ova nedelja se ni po čemu neće razlikovati od prošle - trčaću 4 puta u teretani i jednom napolju (Nedelja u 10 na Adi, svi ste pozvani!) - kilometraža će mi biti mala, brzina mala, napor mali. Sve će biti isto. Samo što danas, kad dođem sa trčanja, imam i zadatak da udarim jedan iks preko datuma u kalendaru.


Maratonski ciljevi? 

Želim da ga istrčim bar za deset minuta manje nego prošle godine, dakle za 4:32. Plus tri na karte, to je "ispod četiri i po". Takođe, želim da istrčim jedan ultramaraton, ali to su samo puke maštarije, videćemo kako će se stvari odvijati.

Let the games begin!

_________________________________

Slika "Jumping; running straight high jump"; autor Eadweard J. Muybridge; flickr George Eastman House

Kašičica motivacije

Dragi moji, drage moje, predstavljam vam rubriku "Kašičica motivacije", koju ću se truditi da objavljujem sredom. Ovde ću probati da redovno postavljam linkove ka svemu što me je u prethodnih sedam dana vuklo, nije mi dalo da odustanem i izvlačilo me iz kreveta po kiši.

Ivan Simić je na sajtu trcanje.rs napisao fantastičan članak o tome šta znači biti trkač, nazvan jednostavno - Šta znači biti trkač?.

Ljudi zaboravljaju jednu veoma bitnu stvar, ili je izjavljuju šablonski, ne razmišljajući puno o njenom stvarnom značenju, a to je da je trčanje STRAST. Čovek ih ne može imati mnogo, to su porodica i, za one koji su imali mnogo sreće u životu, njihov posao. Vreme koje pored njih ostane u dvadeset četiri časa ne može se podeliti na previše delova, to ide protiv same suštine – da svaki slobodan trenutak, svaki budan momenat, ušteđen na početku dana i ukraden od sna na kraju podredimo jednom jedinom cilju – onom kojem smo strastveno posvećeni. I onda, ako imate tu ludu sreću da još sretnete nekoga ko ne samo da istu strast deli, već pored njega i svoju razvijate i osnažujete, imaćete osećaj kao da ste našli neki davno izgubljeni deo bića, Adamovo rebro, odvojeno od vas tako davno da ste zaboravili da je jedini razlog zbog kojeg ste godinama lutali bio taj da ga jednog dana pronađete i konačno se osetite celim.

Ivan Simić - Šta znači biti trkač

Iz imejla koji redovno dobijam sa sajta runnersworld.com (subject: Daily kick in the butt):

Kada me pitaju zašto trčim, kažem im da ne postoji jedan razlog; trčim zbog adrenalina na startu i osećaja kada prođem kroz cilj i znam da sam pobednica bez obzira na mesto koje sam osvojila.
Kortni Parsons

U pošetku je prilično teško razumeti da nije cilj da pobediš druge trkače. Vremenom naučiš da se zapravo takmičiš protiv tananog glasa u sebi koji ti govori da odustaneš.
Dr Džordž Šian

Sjajni Ivan Ćosić sa sajta debeljuca.com, koji je blog-karijeru započeo kao hroničar svoje dijete a izrastao u web-filozofa:

Ljudi često svesno donose odluku da ne donesu odluku. Nisu sigurni šta je sa druge strane. Bolje im je da ostanu uljuljkani u ono što im je poznato, gde nema strahova, nema izazova. Lakše im je da naprave kreativno opravdanje za postojeću situaciju, nego da zamisle život.
Ivan Ćosić - (Ne)donošenje odluke

I opet trcanje.rs, ovog puta moj članak o formiranju trkačkog pokreta u Srbiji

Maratonisanje, triatlonisanje i svako -isanje koje počinje obuvanjem patika a završava se oduševljenim uletanjem pod tuš, nije više samo sport za budale i entuzijaste. Svi smo tu.
Ksenija Kruševac - Mi smo ovde i ima nas gomila!

Šta ste vi to iščeprkali sa neta, pa čitate i divite se, i samo vam trnci prolaze kroz leđa  kad zamislite kako jedva čekate da napadnete onu planinu od posla koju ste sebi zacrtali?

_________________________________

Slika "Struggle for life"; autor Harpagornis; sa flickr.com

Polumaratonke u Srbiji

Žene su trkačka manjina u Srbiji.

Eto, rekla sam.

Ne samo da smo manjina, već nas ima mnogo manje nego što sam zamišljala. 

Koristeći rezultate nekoliko popularnih ovdašnjih trka sastavila sam zgodnu tabelicu, zgodniju od petnaest redova plakanja i žalopojki o tome kako nas je malo. Dakle, procentualno učešće žena i muškaraca na nekim od najpopularnijih polumaratona u Srbiji i regionu u 2010. godini možete videti na Tabeli 1.

Tabela 1. Procentualno učešće žena i muškaraca u pojedinim trkama u Srbiji i regionu.

Polumaratoni	Ž	M
Sombor	5	95
Apatin	8	92
Niš	11	89
Beograd	12	88
Novi Sad	14	86
Koceljeva	17	83
Zagreb	17	83
Podgorica	21	79
Budimpešta	28	72
Ljubljana	29	71

I šta vidimo? Vidimo da se najmanje žena odlučilo za Sombor (tragičnih 5%) i Apatin, a najviše za  Budimpeštu i Ljubljanu. Na domaćim trkama prednjači debitant Koceljeva, (hvale vrednih 17%), dok je daleko najpopularniji Beogradski polumaraton ipak prošao gore nego što smo se nadali. 

Da, reći ćete vi, ali ništa još uvek ne može da se zaključi, neki trkači i trkačice su sigurno učestvovali na više od jedne trke. Tačno je. Zato su vredni ljudi sa sajta ARK Somaraton sastavili i rang listu polumaratonaca i polumaratonki u Srbiji za 2010. godinu i od 1298 imena, 147 su ženska. Drugim rečima, od svih ljudi koji su ove godine istrčali makar jedan polumaraton 11,3% su žene.

Manje od jedne devetine polumaratonaca u Srbiji su žene.

To znači da će na dva automobila koja voze trkače na neku trku doći po jedna žena.

To takođe znači da je na osam svlačionica za momke potrebna jedna za devojke.

To opet znači da ako Pera volontira na okrepnoj stanici na desetom kilometru i daje nasumično Bonžite trkačima koji prolaze, jedna od devet Bonžita će pripasti nekoj ženi.

Polumaratonke u Americi

Preko okeana se već odavno govori o tome kako su polumaratonke iz godine u godinu sve brojnije. Prema izveštaju sajta RunningUSA, žene su još 2005. godine činile nešto više od polovine učesnika polumaratona, da bi u 2009. godini postale prava polumaratonska sila sa 57% učešća na polumaratonima. Nije oduvek bilo tako - 1985. godine ih je bilo tek nešto manje od 20%.

A to je i dalje duplo više nego u Srbiji 2010.

____________________ 
Slika "Young women running over a sand dune on an unidentified beach, ca. 1935"; State Library of Queensland, Australia

Ko sam ja i što bi to vas zanimalo?

Zdravo svima!
Moje ime je Ksenija i ja sam maratonka. Moje maratonsko vreme je dva puta duže od maratonskih vremena profesionalnih atletičarki, a verovatno sam i duplo teža od njih. Ali moja želja i snaga su jednako velike, što će vam posvedočiti moja trkačka porodica, sjajan narod okupljen oko sajta trcanje.rs. Na trkama nastupam za nezvanični sportski klub Maraton klub 1893, grupu neodoljivih lenjivaca i vucibatina.

Želim da vam pokažem kako je biti devojka u muškom sportu - šta radimo, kako se snalazimo i koliko nas je. Potajno se nadam i da ćete kroz ovo putovanje poželeti da nam se pridružite, da će nas biti sve više i da ću uvek imati društvo za treniranje!

Očekujte sjajne stvari.
K.