19.06.2011.

Svadba svadba svadba?

Možda neću ovako da izgledam na svom venčanju, ali ovako sam učestvovala u Drugoj trci u venčanicama, danas (19.06.) na Trgu Nikole Pašića.
Trku je organizovao magazin Venčanje, a u svrhu promocije Drugog letnjeg Sajma venčanja (od 18. do 21.06.2011. u Zepterovoj zgradi na uglu Masarikove i Resavske, bivša RK Kluz).

Provela sam se prelepo! Probanje princezastih haljina, koje su nam saloni venčanica ustupili za tih par sati, zabezeknut pogled prodavačice u Greenet-u kad sam ušla  u venčanici i patikama i rancem na leđima, pažnja publike, sve je bilo predivno! Čitav doživljaj nošenja ovako velike haljine (inače je suknja dugačka, ali je presavijena), a naročito trčanja u njoj je bio potpuno nov i neverovatan. Devojke iz salona Anabella, odakle je moja venčanica, bile su ljubazne, drage i strpljive, i svoj posao su uradile sjajno.

Ali imam i par zamerki. Kada smo došle pre trke u šatore za presvlačenje da preuzmemo svoju "uniformu", te sirote haljine su bile tako tužno nabacane jedna na drugu i ležale su beživotno na zaštitnoj foliji. Ne znam, možda su ti metri i metri satena i čipke ipak zaslužili da ponosno stoje na ofingeru i čekaju svoju mladu, pa makar ih ona nosila samo par sati.

Drugi problem je - voditelj programa, kojeg sam, mislim, ranije viđala na TVu, ali ne mogu da pronađem kako se zove... Zaboga, čoveče, odjavljuješ se sa trke u venčanicama tako što kažeš "A sad, neoženjeni momci, imate pola sata da ulovite mladu za sebe i da je odvedete kući!" To što ga neka zalutala srela nije pogodila ne znači da ga nisam gađala.

Inače, pobedile su tri mlade atletičarke. Baš sam srećna zbog toga i nadam se da će još dugo pobeđivati na trkama u venčanicama, na štiklama i trkama deda mrazeva, jednako kao i na atletskim stadionima.

I još nešto - Svetlana - Ceca Kitić, promoterka trke, je predivna!

09.06.2011.

Trčanje kao metod transporta?

Newcastle. flickr.com
Za one koji su navučeni na trčanje po gradu, razmišljanje na ovu temu je samo sledeći korak. Dakle, da li je moguće koristiti svoje noge kao glavni metod transporta? Ja mislim da da.

Pošto imam skoro redovne izlete do Banjice (vaterpolo trening) i Konjarnika (dečko), to je stvarno super prilika da se izjurcam u onim danima kada nemam vremena za trening. Pre neki dan sam trčala do SRC Banjica pre treninga i stigla sam zaista za isto vreme koje bih potrošila na prevoz.

A juče sam iz fakultetske čitaonice trčala do Konjarnika, tamo se istuširala i presvukla i otišla na Stingov koncert u Areni. To sam organizovala tako što sam se ujutru normalno obukla za čitaonicu (dakle, poluraspad), obula patike za trčanje i u ranac spakovala knjige, odeću za trčanje, Garmina, cipele i haljinu za koncert. Ranac je konačno bio težak nekih 3kg, što mi stvarno nije bilo preteško. Pogodila sam u izboru haljine koja se ne gužva, i iako se gnječila i trljala uz ostali haos u torbi nekih sat vremena, ništa joj nije bilo. Dakle, sa faksa sam s rancem na leđima, trčala do dečka, istuširala se i presvukla i otišla na koncert. Mana je samo što sam morala da nosim ranac uz lepu haljinu, ali to je bila žrtva koju sam morala da podnesem :) A to je što sam istraživala vračar i okolinu je samo dodatni plus.

Definitivno planiram da i dalje trčim umesto da se vozim prevozom, samo, naravno, kada posle trčanja imam gde da se istuširam. Ili ako bar nikome nije bitno što sam prljavica :)

A ako se pitate kakav je bio Stingov koncert, šanse su da sledećih nekoliko dana neću moći da odgovorim. Nedostaju mi reči, zato je najbolje da poslušate jutjub snimak i pomislite kako je samo bilo prelepo zaista biti tu i sve čuti i videti. Ovo je bio trenutak kada sam se rasplakala.



07.06.2011.

Moja omiljena oprema za trčanje!


1. Roze ranac

Kupila sam ga kada sam tek počinjala da trčim, jer mi je bilo potrebno da uvek imam uz sebe vodu, bonžitu, peškirić, tanku jaknu, papirnate maramice, ključ, mobilni i mp3. Naravno, kako je moje telo učilo da trči, tako mi je trebalo sve manje da bih se osećala super u toku treninga, pa sam i prestala da nosim ranac na svakom treningu, već samo kad idem negde trčeći. U njega staju knjige i hrana za čitaonicu i oprema za bazen, i rezervna odeća za Adu. Rančiću, ja te ♥

2. AdiSTAR Control 5

Moje prve skupe patike. Pre njih sam kupila u razmaku od samo par meseci dva para patika koje mi uopšte nisu odgovarale. Onda sam prelomila i odvojila 100ak evra za svoje prve prave trkačke patike. Posle njih sam kupila još dva para (Adidas Response Stability i Asics Gel Kayano 15), ali one su i dalje najudobnija stvar koju posedujem. Pošto su se đonovi previše istanjili za duži trening, ponekad ih nosim na kraći, ali najviše volim da ih nosim po gradu. Patičice, ja vas ♥

3. Flaster

Ako rešim da slušam muziku na treningu, što je nekako sve ređe i ređe - možda zato što nemam valjan mp3 plejer? - obavezno moram da imam flaster. Naravno, on služi da zalepim slušalice za uvo da mi ne ispadnu, pošto nemam sportske slušalice sa onim gumenim nastavkom za iza uha. Flasteru, ja te ♥

4. Sestrine helanke

Dok je moja sestra još trenirala tenis, mama joj je kupila savršene Nike helanke, dužine "tri četvrt". Ona više ne ide na tenis, ali zato ih ja obilato koristim. Tek sa njima sam saznala šta znači kvalitetan materijal za sportsku opremu - onaj u kome ti nikada nije ni prevruće ni pretoplo. I zahvaljujući njima se razmišljam da možda i ja odvojim neki dinar za trkačku odeću. Helanke, ja vas ♥

5. Moving Comfort Fiona Bra

E, u ovaj grudnjak sam stvarno zaljubljena. Ali stvarno! To što mu nisam još napisala odu, to je samo igra slučaja. Nažalost, nema ga kod nas, a ne znam ni kako stvari stoje u Evropi, pa sam osuđena na naručivanje. Ali mala je to cena za savršen brus! Brushalteru, ja te ♥♥♥

01.06.2011.

H2O avanture!

Ja sam treća sa desne strane.
Izvor: US National archivesflickr.com
U poslednjih sedam dana se u mom životu dogodila jedna korenita promena, jedna stvar toliko značajna da mi je za samo nedelju dana promenila pogled na život, sport i letovanje.

Naučila sam da plivam!

U najluđih sedam dana u istoriji mog treniranja sam počela da treniram vaterpolo sa devojčicama iz VK Partizan, i završila plivački deo akvatlona na Adi (1km plivanja).

Da ste ovo rekli maratonki pre pola godine, ona bi se šokirala, rekla bi da u vodi ume samo da se brčka i da pocrni, i da nema šanse da može da prepliva čitav kilometar (mahom) kraul stilom, kao ni da pliva eksplozivno kraul 100m, a da se ne uguši i ne umre. Ali eto mene žive i srećne, nekoliko dana kasnije, pišem blog i svodim utiske.

Plivački počeci

Početkom godine sam krenula jednom nedeljno na Taš. Propustila sam par nedelja, ali sam se ipak trudila da mi plivanje postane redovan deo rasporeda. Pošto nisam umela da plivam, rešila sam da učim iz Total Immersion priručnika i video klipova, i da tako za početak postanem opuštena u vodi, a da kasnije samo nadograđujem tehniku. 

I, a ovo je neverovatno, zaista sam za samo nekoliko treninga zahvaljujući Total Immerstion tehnici naučila kako da opušteno dišem i da prestanem da se koprcam u vodi. Kada sam prvi put sklopila više od dve širine bazena, bilo je to skoro religijsko iskustvo.

Premotavamo film do prošle nedelje, kada sam na bazenu SC Banjica videla plakat Vaterpolo kluba Partizan, na kome je pisalo da su za devojke prva dva meseca besplatna. Odmah sam se upecala! Eto prilike da redovno treniram u toku leta (jesam li napomenula da su treninzi u 20h?), upoznam se s vodom, naučim da plivam agresivno i idem na bazen besplatno :). 

Na "prijemnom ispitu" sam otplivala 100ak metara i trener mi je rekao da imam sasvim solidan stil (jeeeej, vežbanje u bazenu se isplatilo!) i da mogu da treniram sa njegovim pulenkama. To su devojčice rođene 1996. i kasnije. Da, ok je, starija sam između deset i petnaest godina od njih, i još uvek nisu naučile da mi ne persiraju! Ali za par treninga smo već postale drugarice, a ja sam postala vaterpolistkinja. 

Akvatlon na Adi

I, u nedelju, 29.05.2011. sam prvi put plivala u javnosti :) Saša i ja smo u poslednjem trenutku odlučile da ćemo biti štafeta - ja ću plivati 1km, a Saša će trčati 5km - ja sam dobila lakši deo! Startovala sam lagano, na kraju kolone, kao što sam pročitala na sajtu triathanewbie.com, i trudila se da redovno podižem glavu da bih videla kuda idem. To mi je bilo najteže! Ako izvirujem iz vode dovoljno često, poremetim ritam plivanja, a ako hoću da plivam lagano i zen, zaboravim da izvirujem. Zato sam par puta ozbiljno skrenula sa staze i time produžila sebi trku značajno. Poslednjih 100m sam isplivala prsno, jer me je izvirivanje i menjanje tempa iritiralo preko mere. 

Trku sam završila poslednja, ali snažna i srećna - u kontra-evolucionarnom pravcu, osvojila sam i vodu.