Nefleksibilne noge i fleksibilni planovi

Nefleksi noge

Rekao mi je dr. Ortoped još onomad, oko Maratona 2010., da mi fali par stepeni ekstenzije u kolenima. Praktično, to znači da sam nefleksibilna, prilično zategnuta i kruta, da bi možda bilo pametno da se istežem često i redovno. 

I ja ga tako poslušam i počnem da se istežem posle svakog treninga. U stvari, lažem, mnogo više vodim računa o tome kad treniram radnim danima, sama, u teretani, nego nedeljom, sa drugarima, na otvorenom. A zašto je to tako? Ne znam. U teretani imam nekakav ritual - presvlačenje, pešačenje plus džoging pet minuta, ozbiljno trčanje na traci, istezanje, trbušnjaci, vežbe za leđa, ostale teretanske vežbe ako imam vremena, tuširanje, presvlačenje, kuća. Na Adi nemam ritual, imam samo ogromnu želju za vodom, bananom, keksom, čajem i nes kafom (tim redom) posle treninga. I odjurim u kafanu i ne stignem da odradim pravilno downward dog i ostale pseudo-joga stvari koje radim kad se istežem. Bez obzira na to, ja sam i dalje nefleksibilna i to prihvatam i razumem.

Fleksi plan

Ali zato mi je trkački plan totalno fleksi. Prvo sam samoinicijativno rešila da mi se subotom pliva i da ću jedan trkački trening da zamenim plivačkim - sada je toj odluci tri nedelje i, iako plivanje ima svojih problema i mana, osećam se odlično što sam to uvrstila u program. A drugo mi je postalo jasno danas - nema svrhe pridržavati se zacrtanog ako nije zabavno.

Simić i ja smo danas zacrtali 4 kruga oko Ade ili 30 i nešto kilometara, što je kao od centra Kraljeva do centra Trstenika (ste videli kako opasno zvuči kad se tako napiše?). Još juče sam imala neki ne tako dobar osećaj povodom današnje dužine, te tri sata napolju i neizbežnog umora posle. Naravno da sam danas startovala sa entuzijazmom - bilo je deset stepeni, pobogu - ali već od samog početka nešto nije išlo kako treba. Prvi krug sam mrljala, sa pulsom dva miliona, zadihana i umorna kao pas. Nije bilo bolje ni u drugom krugu, kada sam na pola rešila da se isključim iz razgovora koje su vodili drugari, a uključim muziku. Već tada mi je bilo jasno da mogu da trčim još jedan krug i ni kilometar više. U trećem krugu sam se zaustavljala nekoliko puta, da protresem kolena, ali više da protresem mozak, i nastavila da se vučem do kraja. Kraj sam dočekala slomljena, umorna i sa ogromnim osećajem olakšanja što su tih dva i nešto sata za dvadesetak kilometara gotovi.

A trening ne bi trebalo tako da izgleda. Trebalo bi, kao prošle nedelje, da trčim i cvrkućem.

Zašto je bilo tako loše? Naporni treninzi u toku radne nedelje, premalo spavanja i enormno veliki obrok prethodne noći, a preskakanje doručka tog jutra su sigurno doprineli tome da mi se nije trčalo.

Keep calm and carry on

Dobra stvar je, naravno, da je potpuno svejedno da li sam danas dobro otrčala ili ne, i nikako ne vidim da će ovo da utiče bilo na šta (sem na broj blog postova!). Važno je da sam ovaj fantastično topli dan iskoristila trčeći sa drugarima prepodne i šetajući se sa Voljenim popodne. I da ipak mogu da udarim jedno X preko današnjeg datuma u trening planu. Naravno da ću dopisati -8km, ali ova trening nedelja je zvanično gotova.

Radosna sam što ipak ne osećam užasan pritisak da stalno budem bolja i da radim više. Hoću reći, osećam potrebu da radim konstantno i redovno, jer je trčanje već postalo veliki i važan deo mog života, ali ne osećam potrebu da sagorevam. 

Primetila sam nešto kod svih ljudi koji svoj hobi shvataju ozbiljno, a naročito kod trkača: kada čovek počne da obraća pažnje na detalje i postignuća, kad krene da se takmiči, vrlo lako izgubi onaj osećaj radosti i ležernosti koju je imao na početku. Kada smo tek kupili patike, svaki novi trening je bio pobeda nad lenjim i pasivnim delom sebe, i zadovoljavali smo se samom činjenicom da smo napolju, da radimo. Već koju godinu kasnije, sve je drugačije - sitnice kao treninzi propušteni zbog bolesti ili nepostizanje ciljeva počinju da nerviraju, a planovi postaju sve složeniji. Tako i prilika za zabušavanje i skraćivanje treninga ima manje, jer su ulozi sada značajno veći.

Ne znam ni da li svi trkači osećaju potrebu da budu fleksibilni, da ukradu neki kilometar ovamo ili onamo, da skrate intervale za nekoliko, da odu kući ranije. Ali ako osećaš - samo napred! Neće ti zbog toga pobeći medalja na Olimpijadi!

_________________________

Slika: Residents of the Century Village Retirement Community Take Part in Organized Daily Exercises. The U.S. National Archives. flickr.com