Pauza u trčanju, za i protiv

Ima sigurno dva meseca otkako sam poslednji put trenirala kao čovek. Od tada, sve nešto traljavo, jednom nedeljno, dvaput nedeljno, nula puta nedeljno, stvarno tragedija. Jesam istrčala četiri trke: po jedan ultramaraton, maraton, polumaraton i trku oko Ade, ali sem toga - šuplje. Dva trčkaranja po Budvi, tokom Kongresa, jedna avantura po Zvezdari i dva kruga po Tašu, po novom tartanu. Dakle, ofrlje i bezveze, a sve začinjeno dvema nezaboravnim nedeljama u čitaonici, gde mi je odlazak do Maksija po JOŠ NEŠTO za grickanje bio glavni i jedini sport.

Ali vratila sam se, i to danas. Petak, novi početak.

Trčala sam sat vremena po Dorćolu i HTELA SAM DA ISPUSTIM DUŠU! Sve vreme sam razmišjala o tome zašto, kako i da li je vredelo. U periodima između dva napada omaglice i vrućine i pulsa od dva miliona na 11 km/h, sastavljala sam listu zašto treba i zašto ne treba napraviti pauzu od trčanja. 

ZA!	PROTIV!
1. Potpuni oporavak.	1. Potpuni smor.
2. Višak slobodnog vremena.	2. Osećaj beskorisnosti.
3. Polaganje ispita sa desetkama.	3. Apstinencijalni sindrom.
4. Jedvačekanje povratka trčanju.	4. Smrt na prvom treningu.
5. Temeljno planiranje treninga.	5. Neispunjavanje planova.
6. Bavljenje novim sportom.	6. Slabost i u tom sportu.
7. Odmaranje časovnika, mozga i srca.	7. Ulenjivanje časovnika, mozga i srca.
8. Maštanje o novoj igrački.	8. Nemanje vremena da se nova igračka isproba.
9. Nevođenje računa o ishrani i hidrataciji.	9. Kilogrami. Mnogo kilograma.
10. Osećaj da sam nikad spremnija.	10. Objektivno sam nikad slabija.

Ja verujem da je vredelo. Možda vi imate neko drugo mišljenje?
Pošto sam se danas zvanično vratila na pravi put, trebaće mi par nedelja da se i moje telo privikne na to. I taman kada malo spustim puls, sačekaće me poslednji ispitni rok u životu! I opet pauza od trčanja.
Jeeej!