Postala sam doktorka!

Dragi moji, drage moje!


Završila sam fakultet!

Svadba svadba svadba?

Možda neću ovako da izgledam na svom venčanju, ali ovako sam učestvovala u Drugoj trci u venčanicama, danas (19.06.) na Trgu Nikole Pašića.

Trku je organizovao magazin Venčanje, a u svrhu promocije Drugog letnjeg Sajma venčanja (od 18. do 21.06.2011. u Zepterovoj zgradi na uglu Masarikove i Resavske, bivša RK Kluz).

Provela sam se prelepo! Probanje princezastih haljina, koje su nam saloni venčanica ustupili za tih par sati, zabezeknut pogled prodavačice u Greenet-u kad sam ušla  u venčanici i patikama i rancem na leđima, pažnja publike, sve je bilo predivno! Čitav doživljaj nošenja ovako velike haljine (inače je suknja dugačka, ali je presavijena), a naročito trčanja u njoj je bio potpuno nov i neverovatan. Devojke iz salona Anabella, odakle je moja venčanica, bile su ljubazne, drage i strpljive, i svoj posao su uradile sjajno.

Ali imam i par zamerki. Kada smo došle pre trke u šatore za presvlačenje da preuzmemo svoju "uniformu", te sirote haljine su bile tako tužno nabacane jedna na drugu i ležale su beživotno na zaštitnoj foliji. Ne znam, možda su ti metri i metri satena i čipke ipak zaslužili da ponosno stoje na ofingeru i čekaju svoju mladu, pa makar ih ona nosila samo par sati.

Drugi problem je - voditelj programa, kojeg sam, mislim, ranije viđala na TVu, ali ne mogu da pronađem kako se zove... Zaboga, čoveče, odjavljuješ se sa trke u venčanicama tako što kažeš "A sad, neoženjeni momci, imate pola sata da ulovite mladu za sebe i da je odvedete kući!" To što ga neka zalutala srela nije pogodila ne znači da ga nisam gađala.

Inače, pobedile su tri mlade atletičarke. Baš sam srećna zbog toga i nadam se da će još dugo pobeđivati na trkama u venčanicama, na štiklama i trkama deda mrazeva, jednako kao i na atletskim stadionima.

I još nešto - Svetlana - Ceca Kitić, promoterka trke, je predivna!

Trčanje kao metod transporta?

Newcastle. flickr.com

Za one koji su navučeni na trčanje po gradu, razmišljanje na ovu temu je samo sledeći korak. Dakle, da li je moguće koristiti svoje noge kao glavni metod transporta? Ja mislim da da.

Pošto imam skoro redovne izlete do Banjice (vaterpolo trening) i Konjarnika (dečko), to je stvarno super prilika da se izjurcam u onim danima kada nemam vremena za trening. Pre neki dan sam trčala do SRC Banjica pre treninga i stigla sam zaista za isto vreme koje bih potrošila na prevoz.

A juče sam iz fakultetske čitaonice trčala do Konjarnika, tamo se istuširala i presvukla i otišla na Stingov koncert u Areni. To sam organizovala tako što sam se ujutru normalno obukla za čitaonicu (dakle, poluraspad), obula patike za trčanje i u ranac spakovala knjige, odeću za trčanje, Garmina, cipele i haljinu za koncert. Ranac je konačno bio težak nekih 3kg, što mi stvarno nije bilo preteško. Pogodila sam u izboru haljine koja se ne gužva, i iako se gnječila i trljala uz ostali haos u torbi nekih sat vremena, ništa joj nije bilo. Dakle, sa faksa sam s rancem na leđima, trčala do dečka, istuširala se i presvukla i otišla na koncert. Mana je samo što sam morala da nosim ranac uz lepu haljinu, ali to je bila žrtva koju sam morala da podnesem :) A to je što sam istraživala vračar i okolinu je samo dodatni plus.

Definitivno planiram da i dalje trčim umesto da se vozim prevozom, samo, naravno, kada posle trčanja imam gde da se istuširam. Ili ako bar nikome nije bitno što sam prljavica :)

A ako se pitate kakav je bio Stingov koncert, šanse su da sledećih nekoliko dana neću moći da odgovorim. Nedostaju mi reči, zato je najbolje da poslušate jutjub snimak i pomislite kako je samo bilo prelepo zaista biti tu i sve čuti i videti. Ovo je bio trenutak kada sam se rasplakala.

Moja omiljena oprema za trčanje!

1. Roze ranac

Kupila sam ga kada sam tek počinjala da trčim, jer mi je bilo potrebno da uvek imam uz sebe vodu, bonžitu, peškirić, tanku jaknu, papirnate maramice, ključ, mobilni i mp3. Naravno, kako je moje telo učilo da trči, tako mi je trebalo sve manje da bih se osećala super u toku treninga, pa sam i prestala da nosim ranac na svakom treningu, već samo kad idem negde trčeći. U njega staju knjige i hrana za čitaonicu i oprema za bazen, i rezervna odeća za Adu. Rančiću, ja te ♥

2. AdiSTAR Control 5

Moje prve skupe patike. Pre njih sam kupila u razmaku od samo par meseci dva para patika koje mi uopšte nisu odgovarale. Onda sam prelomila i odvojila 100ak evra za svoje prve prave trkačke patike. Posle njih sam kupila još dva para (Adidas Response Stability i Asics Gel Kayano 15), ali one su i dalje najudobnija stvar koju posedujem. Pošto su se đonovi previše istanjili za duži trening, ponekad ih nosim na kraći, ali najviše volim da ih nosim po gradu. Patičice, ja vas ♥

3. Flaster

Ako rešim da slušam muziku na treningu, što je nekako sve ređe i ređe - možda zato što nemam valjan mp3 plejer? - obavezno moram da imam flaster. Naravno, on služi da zalepim slušalice za uvo da mi ne ispadnu, pošto nemam sportske slušalice sa onim gumenim nastavkom za iza uha. Flasteru, ja te ♥

4. Sestrine helanke

Dok je moja sestra još trenirala tenis, mama joj je kupila savršene Nike helanke, dužine "tri četvrt". Ona više ne ide na tenis, ali zato ih ja obilato koristim. Tek sa njima sam saznala šta znači kvalitetan materijal za sportsku opremu - onaj u kome ti nikada nije ni prevruće ni pretoplo. I zahvaljujući njima se razmišljam da možda i ja odvojim neki dinar za trkačku odeću. Helanke, ja vas ♥

5. Moving Comfort Fiona Bra

E, u ovaj grudnjak sam stvarno zaljubljena. Ali stvarno! To što mu nisam još napisala odu, to je samo igra slučaja. Nažalost, nema ga kod nas, a ne znam ni kako stvari stoje u Evropi, pa sam osuđena na naručivanje. Ali mala je to cena za savršen brus! Brushalteru, ja te ♥♥♥

H2O avanture!

Ja sam treća sa desne strane.
Izvor: US National archives, flickr.com

U poslednjih sedam dana se u mom životu dogodila jedna korenita promena, jedna stvar toliko značajna da mi je za samo nedelju dana promenila pogled na život, sport i letovanje.

Naučila sam da plivam!

U najluđih sedam dana u istoriji mog treniranja sam počela da treniram vaterpolo sa devojčicama iz VK Partizan, i završila plivački deo akvatlona na Adi (1km plivanja).

Da ste ovo rekli maratonki pre pola godine, ona bi se šokirala, rekla bi da u vodi ume samo da se brčka i da pocrni, i da nema šanse da može da prepliva čitav kilometar (mahom) kraul stilom, kao ni da pliva eksplozivno kraul 100m, a da se ne uguši i ne umre. Ali eto mene žive i srećne, nekoliko dana kasnije, pišem blog i svodim utiske.

Plivački počeci

Početkom godine sam krenula jednom nedeljno na Taš. Propustila sam par nedelja, ali sam se ipak trudila da mi plivanje postane redovan deo rasporeda. Pošto nisam umela da plivam, rešila sam da učim iz Total Immersion priručnika i video klipova, i da tako za početak postanem opuštena u vodi, a da kasnije samo nadograđujem tehniku. 

I, a ovo je neverovatno, zaista sam za samo nekoliko treninga zahvaljujući Total Immerstion tehnici naučila kako da opušteno dišem i da prestanem da se koprcam u vodi. Kada sam prvi put sklopila više od dve širine bazena, bilo je to skoro religijsko iskustvo.

Premotavamo film do prošle nedelje, kada sam na bazenu SC Banjica videla plakat Vaterpolo kluba Partizan, na kome je pisalo da su za devojke prva dva meseca besplatna. Odmah sam se upecala! Eto prilike da redovno treniram u toku leta (jesam li napomenula da su treninzi u 20h?), upoznam se s vodom, naučim da plivam agresivno i idem na bazen besplatno :). 

Na "prijemnom ispitu" sam otplivala 100ak metara i trener mi je rekao da imam sasvim solidan stil (jeeeej, vežbanje u bazenu se isplatilo!) i da mogu da treniram sa njegovim pulenkama. To su devojčice rođene 1996. i kasnije. Da, ok je, starija sam između deset i petnaest godina od njih, i još uvek nisu naučile da mi ne persiraju! Ali za par treninga smo već postale drugarice, a ja sam postala vaterpolistkinja. 

Akvatlon na Adi

I, u nedelju, 29.05.2011. sam prvi put plivala u javnosti :) Saša i ja smo u poslednjem trenutku odlučile da ćemo biti štafeta - ja ću plivati 1km, a Saša će trčati 5km - ja sam dobila lakši deo! Startovala sam lagano, na kraju kolone, kao što sam pročitala na sajtu triathanewbie.com, i trudila se da redovno podižem glavu da bih videla kuda idem. To mi je bilo najteže! Ako izvirujem iz vode dovoljno često, poremetim ritam plivanja, a ako hoću da plivam lagano i zen, zaboravim da izvirujem. Zato sam par puta ozbiljno skrenula sa staze i time produžila sebi trku značajno. Poslednjih 100m sam isplivala prsno, jer me je izvirivanje i menjanje tempa iritiralo preko mere. 

Trku sam završila poslednja, ali snažna i srećna - u kontra-evolucionarnom pravcu, osvojila sam i vodu.

POWER BALANCE narukvica - prava stvar ili prevara?

Na prvi pogled deluje kao LIVESTRONG narukvica - jednostavna, jednobojna, gumena tračica. Samo, za razliku od livestrong narukvice, POWER BALANCE narukvica ima i hologram. I, opet, za razliku od LIVESTRONG narukvica, koje su prodavane širom sveta u cilju skupljanja priloga za dobrotvornu fondaciju Lensa Armstronga, POWER BALANCE narukvica, prema sajtu distributera "balansira energetsko polje, povećava snagu, elastičnost mišića, poboljšava ravnotežu, štiti od negativnih zračenja i preventivno utiče na bolje opšte stanje organizma."

Kako radi POWER BALANCE narukvica?

POWER BALANCE holografski disk skoro istog momenta počinje sa svojim efektima obnavljanja optimalnog elektro-magnetskog balansa i poboljšanja tokova slobodne energije...  POWER BALANCE  je tankoslojni poliester hologram  koji u sebi ima ugrađen raspon frenkvencija iz prirode koji se putem narukvice  povezuje sa energetskim poljem našeg tela.

Optimalni elektro-magnetski balans? Tokovi slobodne energije? Raspon frekvencije iz prirode? (Neimenovano) energetsko polje tela? Kad pročitam nešto što je toliko odvojeno od realnosti i principa funkcionisanja živih bića, ne mogu da ne pomislim - kako li ti ljudi zamišljaju ljudsko telo? A kako zamišljaju, recimo, to energetsko polje, ili, eto, samu energiju, kad su već zapeli za nju. I još me zanima u kom univerzumu frekvencija postoji sama za sebe, ne kao mera oscilovanja nečega, već samostalno, kao neka nevidljiva i nemerljiva stvar.

No, možda sam preuranjeno donela zaključak. Možda će sledeća rečenica da nam pojasni malo podrobnije čitav princip dejstva: 

Narukvica sa četiri prirodna elementa - joni kiseonika, infracrveni zraci, elektroni germanijuma i magnetni talasi-poboljšava cirkulaciju,ispunjava organizam energijom, doprinosi normalizaciji pritiska, popravalja san, deluje protiv upala i bolova u zglobovima i mišicima, štiti od zračenja kompijutera, u velikoj meri umanjuje stres i deluje protiv morske bolesti.

Pored jona kiseonika (a ne smem da pitam kako tačno POWER BALANCE narukvica planira da jonizuje kiseonik, tj. da ga izdvoji iz nekog molekula, makar to bio i molekul kiseonika) i elektrona germanijuma (pošto, pretpostavljam, neutroni i protoni germanijuma nemaju toliko blagotvornih dejstava kao njegovi elektroni), ja zaista ne mogu da zamislim čemu bi još infracrveni zraci i magnetni talasi mogli da doprinesu. Na stranu to što ne znamo otkud parčetu gume sa nalepljenom hologramskom sličicom infracrveni talasi i magnetno polje. I, naravno, kakve, zaboga, veze ima morska bolest?

Možda je princip dejstva moguće još detaljnije opisati? Nije da nisu pokušali:

Disk visoke gustine deluje kao prekidač, rezonirajući u Vašem sistemu i uključujući energetsko polje dok raščćišćava puteve da bi elektro-hemijska razmena funkcionisala kao dobro podešeni generator.

Kada statički POWER BALANCE Hologram dođe u kontakt sa energetskim poljem tela, on počinje da rezonira u skladu sa indivualnim biološkim statusom svake osobe, stvarajući harmoničnu petlju koja optimizuje energetsko polje i održava maksimalni protok energije, dok ujedno oslobađa put da bi elektro - hemijska razmena mogla da funkcioniše kao dobro podešeni generator.

Na stranu to što su ova dva susedna pasusa praktično ista, samo je drugi bogatiji stranim rečima i izmišljenim pojmovima, ni jedan od njih nema nimalo smisla. Zapravo, toliko nemaju smisla da sam prvo pomislila da je drugi pasus smislio neko ko je želeo da prvi pasus učini uverljivijim, pa se bacio u maštanje, ali je zaboravio da izbriše polazni tekst. 

Ali, hajde, recimo da im fizika, hemija i biologija nisu bili polja interesovanja, te da se nisu bavili dejstvenim principom, ali zato jesu fiziološkim efektima.

Koji su efekti POWER BALANCE narukvice?

Fantastične stvari, ako je verovati promoterima na reč:

Koristi su jasne: brži sinaptički odgovor (moždana funkcija), poboljšan mišićni odgovor (brza i spora vlakna), povećana snaga (bolje korišćenje kiseonika i obnavljanje), veća fleksibilnost (brže obnavljanje) i značajno poboljšana ravnoteža.

Jasno je, kao dan! Ne znam kako niste odmah uvideli koliko su jasne koristi rezoniranja energije i raščišćavanja puteva! Naravno da nigde nije napisano kako te rezonirajuće frekvencije energetskih polja (ili već nešto slično) utiču na brzinu sinaptičkog prenosa, ali ostaje nam da im verujemo na reč. Korišćenje kiseonika, fleksibilnost, ravnoteža? Potrebno je samo da dozvolite energetskom polju da ih unaprede!

Ali evo šta još dobijate kupovinom ove narukvice!

Indirektnu pomoć procesu oporavljanja i ozdravljenja organizma - Manju sklonost mladih ka povredama - Veću zaštitu od negatEvnih zračenja zaposlenih - Manje zamaranje ljudi u pokretu - Veću elastičnost starijih - Pomoć u dijeti (objašnjenu kroz "stalno tiho komuniciranje sa mišićnom masom, koja je dovedena do spremnog stanja za aktivnost." Mislim da ću da koristim ovu rečenicu ubuduće!) - Ubrzavanje metabolizma - Pojačanje želje za aktivnošću - Dodatni priliv energije - Podizanje ličnih performansi - Pomeranje granice izdržljivosti ("što prirodnom logikom skida više kalorija" )

Za kraj ću ostaviti najupečatljiviji citat:

Teoretski, ima i propratni efekat sreće, što nije dokazivo, ali samim tim što je telo na izbalansiranoj frekvenciji, komuniciramo sa energijom prirode koja podržava prirodne zakone i olakšava energiji prirodan tok koja pomaže našim htenjima.Napominjemo još jednom,da ovo nije dokazano, te više prihvatite ideju da imate dobru frnkveciju, dobru energiju i svakodnevni komunikator sa prirodom koja vam može pružiti podršku.

Da preformulišem: "Sve ovo što smo vam do sada ispričali je dokazano. Časna reč, majke nam! Jedino ne možemo da dokažemo da ćete biti srećni, ali to jednostavno prihvatite."

Najilustrativniji je, ipak, sajt proizvođača, gde u odeljku "Često postavljana pitanja", na pitanje "Šta ova narukvica radi?" stoji odgovor 

Kod svakoga su efekti drugačiji. Pobajte je i vidite kako će na Vas da deluje.

Prevedeno na svakodnevni jezik: "Samo ti kupi i kašće ti se samo."


Hvala, ali ne, hvala.


Ovaj fantastični komad gume može biti vaš za samo 2500 din (na sajtu proizvođača su dostupni već od 30$), a stvari koje ne postoje dobijate gratis. 

Na vojvođanskom suncu - Somborski polumaraton 2011.

Zgrada bivše Županije, Sombor. izvor: vojvodinaonline.com

U najkraćem - ispekli smo se!

Prvi put u svojoj duuuuugoj trkačkoj karijeri mi je palo na um da odustanem. S jedne strane me je stislo netreniranje, sa druge enormna vrućina, ali ne ni ta vrućina toliko koliko štrafta od 10 km bez imalo hlada.

Tako ja pravdam to što sam pola trke prošetala :) U svakom slučaju, bila sam preumorna mal te ne od osmog km, zaista ne mogu da se setim kada mi je neka trka bila tako naporna... A, da. Stigla sam za okruglo 2:30.

Evo i ostalih rezultata - ovde.

Nego, moram ovo da podelim sa svetom - na oko 500m od cilja prema meni trči moja draga Saša, bosonoga, u licu vidno umorna, ali i dalje lakog koraka, sa sladoledom i flašicom vode! Rekla je "evo ti malo sladoleda, ja kad sam ga probala posle trke, odjednom mi je bilo lakše, biće i tebi!" I boj ou boj, ala je bila u pravu! Da li je to zbog sladoleda ili njenog prisustva, na cilj sam stigla dok trepneš okom!

A inače smo startovale zajedno, Saša i ja, ali ja sam jednostavno posustala već na petom kilometru. 

Dakle, još jedan minus netreniranju - zaista sam se pretvorila u pihtiju. Doduše veselu, ali pihtiju.

Sad, one bitnije stvari - Natašina torta i Šonetova torta, i (drugi tog dana!) sladoled u Odžacima. Stvarno njam!!! Ja sam uzela četiri kugle i na pola porcije me je obuzela poznata ideja da odustanem, ali ko sam ja da pokleknem pred jednim sladoledom! :D 

Pauza u trčanju, za i protiv

Ima sigurno dva meseca otkako sam poslednji put trenirala kao čovek. Od tada, sve nešto traljavo, jednom nedeljno, dvaput nedeljno, nula puta nedeljno, stvarno tragedija. Jesam istrčala četiri trke: po jedan ultramaraton, maraton, polumaraton i trku oko Ade, ali sem toga - šuplje. Dva trčkaranja po Budvi, tokom Kongresa, jedna avantura po Zvezdari i dva kruga po Tašu, po novom tartanu. Dakle, ofrlje i bezveze, a sve začinjeno dvema nezaboravnim nedeljama u čitaonici, gde mi je odlazak do Maksija po JOŠ NEŠTO za grickanje bio glavni i jedini sport.

Ali vratila sam se, i to danas. Petak, novi početak.

Trčala sam sat vremena po Dorćolu i HTELA SAM DA ISPUSTIM DUŠU! Sve vreme sam razmišjala o tome zašto, kako i da li je vredelo. U periodima između dva napada omaglice i vrućine i pulsa od dva miliona na 11 km/h, sastavljala sam listu zašto treba i zašto ne treba napraviti pauzu od trčanja. 

ZA!	PROTIV!
1. Potpuni oporavak.	1. Potpuni smor.
2. Višak slobodnog vremena.	2. Osećaj beskorisnosti.
3. Polaganje ispita sa desetkama.	3. Apstinencijalni sindrom.
4. Jedvačekanje povratka trčanju.	4. Smrt na prvom treningu.
5. Temeljno planiranje treninga.	5. Neispunjavanje planova.
6. Bavljenje novim sportom.	6. Slabost i u tom sportu.
7. Odmaranje časovnika, mozga i srca.	7. Ulenjivanje časovnika, mozga i srca.
8. Maštanje o novoj igrački.	8. Nemanje vremena da se nova igračka isproba.
9. Nevođenje računa o ishrani i hidrataciji.	9. Kilogrami. Mnogo kilograma.
10. Osećaj da sam nikad spremnija.	10. Objektivno sam nikad slabija.

Ja verujem da je vredelo. Možda vi imate neko drugo mišljenje?
Pošto sam se danas zvanično vratila na pravi put, trebaće mi par nedelja da se i moje telo privikne na to. I taman kada malo spustim puls, sačekaće me poslednji ispitni rok u životu! I opet pauza od trčanja.
Jeeej!

Maratonka superstar u emisiji Sasvim prirodno

Sasvim prirodno. Zamagljeno zarad zaštite identiteta. Šalim se, bre. Loša rezolucija klipa na RTSovom sajtu. Levo je Jovan Memedović, desno sam ja.

Probudiću se iz apsolventske predsipitne hibernacije samo da podelim sa svetom ključni dokaz da sam superzvezda u nastajanju - pojavljivanje u sigurno jedno pet sekundi emisije Jovana Memedovića, Sasvim prirodno! Da, da, dobro ste čuli! Vaša omiljena maratonka se probila na mali ekran. Hvala, hvala, nema potrebe, zaista. Da, možete da nazovete svoje dete po meni.

Nego, tako se počinje. Pet sekundi ovde, pola minuta onde, i eto mene pred Oskarom popularnosti, tik uz Jovana Memedovića. Što me podseti, da li je on ikada dobio Oskara popularnosti? Ako nije, trebalo bi da dobije već sutra. Čovek je car i delove njegovih emisija možete da pogledate na sajtu produkcijske kuće Montevideo, i na RTSovom sajtu.

Nego, evo i linka do cele epizode, nazvane Mogu to i ja! U njoj glavni protagonista, Jovan Memedović vredno trenira šest meseci, da bi završio svoj prvi polumaraton! U avanturi učestvuju i neki predivnih ljudi, maratonci (a mogu li maratonci biti ikakvi sem predivni?) gospodin Boža i naši heroji čika Vlada i čika Miloje.

Naravno da ćete odgledati celu epizodu, garantujem da će vam se dopasti. A na jedanaestom kilometru će vas dočekati moje nasmešeno lice, cvetak u kosi i čuveni Martinin ultramaratonski mp3 plejer za reverom :)

Kao dokaz da se ne šalim, evo još jednog lo-fi snapshot-a, sa sve mojim imenom. Pa vi vidite.

Pravac na RTSov sajt, tačnije OVDE!!!! - da pogledate celu stvar.
I, da. Maraton je zakon, a Jovan Memedović je veća faca uživo nego na TVu.
(Odoh da crvenim u ćošku, uz prelistavanje ORL za sutra - poželite mi sreću! - a vi odgledajte epizodu ODMAH!)

Neprekuvane špagete, predmaratonska groznica i saundtrek.

Pasta party, prvi po redu.

Pasta party

Pojeli smo svoje špagetice u restoranu Doma Vojske, i bile su SJAJNE! Beogradski maraton je danas prvi put organizovao predmaratonski pasta party (džabe klikćete OVAJ link, jer sem vremena, mesta i slike viljuške kako rola špagete nema ničega drugog), i bilo je stvarno super! Napravili su večerinku sa tamburašima i konobarima sa leptir-mašnama, stvarno je bilo preslatko i kulturiška. Čak sam kao malo i vrckala u stolici i tapšala muzičarima, toliko mi je bilo lepo!

Ali najbitnije od svega, nije se desilo ono čega sam se, časna reč, pribojavala kao kuge - špagete nisu bile prekuvane! Kuvari, hvala vam od srca! ♥  Kad biste znali koliko sam se sekirala da li ću morati da jedem gnjecavu belu lepljivu raskvašenu testeninu, koja onako bapne na dno želuca kao kamen oblepljen mešavinom voska i vune. Naravno da govorim o testenini poznatoj diljem Srbije kao "makarone iz menze".

Groznica?

Još bitnije od svega ovoga je da imam tremu.

Trema je najbolja stvar na svetu. Osećam se tako zbunjeno, kao predškolarka.

Muzika

A još bitnija od toga je maratonska muzika. Moji prelepi drugarčići Anđela, Dunja i Gule su mi spakovali svako po cca 160+ Mb muzike za maraton, da nabacim na Martinin plejer (i dalje je kod mene, od Ultre u martu!) i da imam sutra da se radujem i da preslušavam do mile volje! Zar nisu najdivniji? Potrebno je celo selo da odgaji maratonku, rekla sam vam. A maratonke vole da su njihovi navijači ponosni. HVALA VAM, DRUGARI! ♥

Navijači, volim vas! Otpakovala sam .rar-ove kao bombone i sad biram šta ću prvo. Bićete mi sutra sve vreme u ušima. I u mislima, bar dok budem mogla da mislim. 

Ali dok se u mojo glavi sutra uveče ne bude formirala top 10 lista BG maratona 2011, ja predstavljam top 10 ranijih trka&treninga. Raspored je potpuno nasumični.

1. Sigur ros - Staralfur & Hoppipola - ne mogu da se odlučim!

2. Clint Mansell - Death is the road to awe

3. Sufjan Stevens - Out of Egypt (into the great Laugh of Mankind and I shake the dirt off my sandals as I run)

4. Philip Glass - The orange tree

5. Pink Floyd - Echoes

6. Sting - Jellyfish lake

7. Zero 7 - Speed dial No. 2

8. Nicole Kidman - One day I'll fly away (Tony Phillips Remix) - jedan jedini remix na svetu koji VOLIM.

9. Sparklehorse - Hundreds of sparrows

10. Debussy - Clair de Lune

Ova lista nije potpuna, niti ima ikakvog smisla. Sem što se Debisi pušta u poslednjih sto metara trke, to je obavezno. Poslušajte i probajte da zamislite kako jezdite kroz cilj, a vreme stoji. Lako je.

Jedva čekam da nedelja dođe, tanana, milena, da nedelja dođe.

Primaklo se, primaklo! Biće interesantno u nedelju, na 24. Beogradskom maratonu.

A i broj mi je vidovit (430 je kao 4:30). I roze. Juhu, roze!

Odoh da učim vrste ugušenja, a vi mi ostajte dobro.

A, profesore Saviću, ako čitate ovo, nemojte da mi zakažete usmeni za ponedeljak, k'o Boga Vas molim. Može utorak, al' nemojte ponedeljak. Za ponedeljak sam zakazala borbu za normalizovanje mioglobina, CK-MB, AST i ALT. Hvala.

Snimamo dokumentarac o maratonkama!

Dragi moji, drage moje,

Konačno mogu da vam otkrijem na čemu smo mi (Klub OPA i Projekat Femix) polutajno radili već nekoliko meseci, po kafanama, trkama i kućama - u pitanju je Dokumentarac o maratonkama!

Pogledajte promotivni klipić ovde:

Nadamo se da vas je makar malo sve ovo zaintrigiralo i da se pitate kada će moći da se vidi ostatak.

Strpljenja, drugari!

Veliki mag režije, produkcije i genijalnosti, Anđela Grabež, ima predivne ideje, toliko predivne da će vam se od predivnoće zavrteti u glavi kad ih vidite. Klovnovi, žongleri, cirkuski plesači. Gađanje tortama. Drama, povrede, hitna pomoć. I sve to u sat vremena!

Dobro, možda malo preterujem. Ali garantujem da će na kraju ovo da bude najzanimljiviji film o maratonkama u Srbiji koji ste ikad videli!

A za to nam treba podrška i ljubav i rad i vreme. I parice. I da što više ljudi čuje za nas, naravno.

Zato, ako smo vam slatki i želite nas u svojoj emisiji/novinama/startnoj postavi na trci; ako želite da obezbedite glavnim akterkama filma startninu za neku trku, ili makar po flašicu izotoničnog napitka na cilju sledeće trke; ako ste proizvođač opreme za trčanje/snimanje, a hteli biste malo da se reklamirate; ako želite da nam date neki dinarčić, evrić, funticu, dolarčić, švedsku, dansku ili norvešku krunu, te jen, kunu ili franak, a ne znate kako; ako imate neki lajk, dislajk, umetnički osvrt, kritiku i sugestiju, komentarišite ovde, pišite na ksenija.krusevac@gmail.com, a ja ću sve proslediti boljima i većima od mene, ili ću vam sve na licu mesta saopštiti. 

Ljudi čija bi imena trebalo da zapamtite u vezi sa ovim filmom:

Anđela Grabež

Milica Milošević (a.k.a. Alisa)
Martina Petrović

Aleksandar Gubaš & Klub OPA

Mira Jurišin

Saša Tucaković

Ksenija Kruševac

Kad tonemo, tonemo otmeno.

Opet sam iskrenula zglob. Ne želim više ni da pričam o tome, jer što više cvilim i slinim po blogu, to me više moji sitni bolovi nerviraju. U svakom slučaju, smirujem se malo do maratona, i držim fige da prođe. U međuvremenu, ostaviću vas samo da se divite mojoj stručnosti (Maksimović i sar: Prva pomoć, udžbenik za studente. Medicinski fakultet, Beograd, 2005.) i nepogrešivom ukusu za ešarpe.

Hvala Milicinoj mami, Loli, na inspiraciji za naslov bloga. A i na inspiraciji uopšte.

Novosadski polumaraton - idi tamo, idi 'vamo, aj' opet tamo, aj' sad opet 'vamo i tako 1:50:23

One down, 6 to go!

Rezultat za ponos: 1:50:23 bruto, 1:50:20 neto. Dva i po minuta bolje od brojke pre godinu dana, a to je baš nekako velika stvar.

Ono jeste - pikirala sam cilj 1:48, i sad baš razmišljam šta sam mogla da promenim u trci da to bude bolje. Za početak, moja stara boljka - pejsing. Nemam dovoljno iskustva da uhvatim ritam i držim ga se od početka do kraja, bez mnogo variranja. Jesam ja imala polumaratonsku puškicu, carsku napravu, ali staza je imala oznake na 5km, a nešto se nisam s tim snašla. Svejedno.

Al' inače imam nešto da kažem - ne volim ovaj polumaraton (ne volem!), pa to ti je! Dosadno je, bre, u vražju mater! Staza cela u "T": izađeš iz grada na Dunav, onda desno do nekog naselja, onda okret, pa nazad, prođeš pored centra grada, al' ne skrećeš nego nastavljaš do nekog mlina, onda opet okret na peti, pa do naselja, pa aj' onda opet do mlina, pa TEK ONDA se ide kroz centar grada - celih kilometar. Ne znam mnogo o Novom Sadu, al' znam da ima baš onako nekih lepih ulica i bulevara, pa mi nije jasno što su izmestili trku mal' te ne van grada? Mislim, jeste tih nekih desetak minuta šetališta pored Dunava stvarno lepo, ali pre i posle toga je do-sad-no!

A realno i Beograd je smorčina za medalju. Ali to je priča koju ću vam pričati za tri nedelje.

Na kraju, poklon: trasa polumaratona iz ugla Saleta Antića (njegove utiske sa polumaratona pročitajte ovde), gde on odgovorno tvrdi da staza nije u obliku slova "T", nego  u obliku gliste koja sedi za laptopom i piše blog. :)

novosadska blogspot glista.

Polumaratonska puškica

U nedelju, na novosadskom polumaratonu, probam nešto novo - polumaratonsku puškicu (engl. pace wristband ili u slobodnom prevodu tempo narukvica)!

To je 3cm široka papirna traka, koja se savije oko ručnog zgloba i zalepi, a na njoj su ispisana prolazna vremena na svakom kilometru, kao i očekivano ukupno vreme na trci. Kul, a?

Dosadni deo posla je umesto mene odradio sajt marathonguide.com: izračunao prolazna vremena, spakovao u dugačku tabelu i spremio za štampanje. Ja sam samo isekla i oblepila selotejpom zarad vodootpornosti, a pred trku ostaje samo da zalepim krajeve kao narukvicu. I eto mog ličnog pejsmejkera!

Evo kako izgleda moja polumaratonska puškica, savijena otprilike onoliko koliko će biti na mom zglobu. Gratis uživanje u mom omiljenom laku za nokte (kupljen u apoteci za 150din - Flormar, boja M113 - traje sto godina, ne ljušti se i neuporedivo je bolji od onih nekih poznatih lakova...).

Nadam se da će trik upaliti!

Nadam se ću se, kao pored stvarnog, živog pejsmejkera (Pavle, na tebe mislim!) osećati sigurnije - moje je samo da pratim uputstva i koncentrišem se na to da ne razmišljam. A super je i to što verovatno neću, kao na nekim ranijim trkama, da se osećam usamljeno i izgubljeno oko šesnaestog kilometra, kada već znam da sam dosta trčala i kada bi trebalo da nagazim još 30ak minuta, a to mi u tom trenutku zvuči obeshrabrujuće i tragično. E, pa, tu će uleteti moj virtuelni pejsmejker, sa razrađenim planom za sledećih pola sata. I nadam se da će me to pogurati napred.

Videćemo!

Opet povreda?

Kao i inače kada se približava trka do koje mi je stalo, moj obim treninga padne na gotovo nepostojeći. Trčkaram malo, ovde i onde, brzo hodam, ali ne treniram ozbiljno. To mi je možda greška, ali tako volim i prija mi.

Ali ove nedelje imam peh, i možda bih čak i trčala da se to nije dogodilo - iskrenula sam skočni zglob leve noge.

Ne znam ni kad ni kako.

Možda sam nekada ranije pogrešno zgazila? To mi se stalno dešava, i uvek se bojim da li će ovog puta ostaviti neke posledice.

Možda je to sve počelo na ultramaratonu, pre dve nedelje (12.03). Malo je počela noga da me tišti, sećam se da me je to iznenadilo Usput sam razmišljala kako mi se činilo da je deo biciklističke staze kojom smo trčali malo nakrivljen na levo, dok je deo pešačke staze potpuno ravan. To nije mnogo, ta razlika od par stepeni nagiba ovamo ili onamo, i nisam čula mnogo trkača da se žalilo na to, ali meni je to predstavljalo zaista problem. Osećala sam da me na toj štrafti, dugačkoj oko800m noga boli, ali van nje ne. A recimo da sam za tih 6h prešla 24 puta taj nakrivljeni deo staze. Možda onda i nije neshvatljivo da su me zglobovi upozoravali.

Posle trke je sve bilo super, lagano sam se oporavila i čak sam u toku nedelje imala snage za brdski trening, da bi u nedelju (20.03) na trci Ada i zdravlje ovo cimanje opet počelo.

U ponedeljak sam se probudila zaista sa bolovima u zglobu. Posle malo razmišljanja, shvatila sam da ću morati da smanjim treniranje dok se ne oporavim. Da ležim, ako treba, da stavljam led i da hodam u najmekšim patikama, ali ne da treniram. Cela trkačka sezona je tek predamnom, ne smem da dozvolim da u nju uđem sa bolovima i svežom povredom zgloba.

Iskreno, bojim se šta će Novosadski polumaraton prekosutra (27.03.) da donese. Ubeđena sam da to neće proći bez posledica, samo je pitanje kakvih. Malo bolova i smanjenje obima treninga, to mogu da podnesem. Sve ostalo... Hm. Razmišljam da li je kasno da odustanem? Da li je možda bolje da žrtvujem jednu trku, da bih se osigurala da ću na drugu (BG maraton) stići bez bolova i povreda? Sa druge strane, baš sam želela da u nedelju oborim lični rekord i sigurna sam da to mogu, bez obzira na ovo ležanje u krevetu 5 dana pre trke.

Uh, koliko pitanja!

Svejedno, naravno da neću da odustanem od Novog sada, čak iako bi to možda bilo mudro. Iako sam se prijavila za Beograd, i iako mislim da će sa povređenim zglobom ta trka biti teška, Novi sad je zaokružen u mom kalendaru kao dan kada ću trčati punom parom. Povrede mogu da se nose.

Sad kad razmislim, ovaj moj blog je jedna hronologija povreda. Znam da se svi trkači povređuju, ali ovo je treći put u šest meseci kako moram da smanjim obim treninga zbog nekog dela tela. Moraću da razmislim o tome.

Garmin Forerunner 305 u svetu i u Srbiji

Da ne bismo trošili reči, evo ilustracije šta se dešava kada generalni distributeri, uvoznici i ostali zvaničnici za Srbiju - za Garmin je to firma Infoteam - izgube kompas.

Klikni na sliku da je uvećaš!

Zlatni pehar je Tanjin, pobede su naše.

srebrna medalja + ponos

Nekako poluzvanično je početkom nedelje na sajtu i u našim e-mail sandučićima osvanulo obaveštenje o izmeni rezultata trke Maraton maratona, održane u subotu, 12.03.2011. - Tanja Stojanovski je prva, a ja sam druga. Moje prvo srebro!!!

Eto, tako je to sa trkama kod kojih plasman zavisi od broja postignutih krugova i od vremena u kojem se to učini - moguće je da se sudija zabroji, da upiše dodatni krug ili da izbriše jedan, i da se ceo brod prevrne. Nažalost, taj brod se prevrnuo 24 sata nakon što smo se slikale na pobedničkom postolju, spakovale stvari i otišle kućama. U privatnom razgovoru u nedelju uveče, Tanja i ja smo se složile da rezultati možda nisu regularni. Onda smo kontaktirale organizatore, koji su već imali sumnju u vremena (ali možda nisu smatrali da je potrebno proveravati ih, što je greška koju posle ovoga sigurno neće ponoviti) i stvar je počela da se rešava.

Razlog zbog koga o tome nisam pisala ranije, još u ponedeljak ili utorak, kada su stvari postale poznate je taj što sam čekala nekakvo saopštenje od organizatora trke, ARK Eko maraton. Tek sada, iako još nije objavljen zvanični izveštaj organizatora, poznati su zvanični rezultati i znamo šta nam je dalje činiti - dobićemo nove diplome, a Tanja i ja ćemo se razmeniti peharima i medaljama.

Dakle, iako je još uvek u toku proces utvrđivanja činjenica i sastavljanja zapisnika, mogu da vam kažem da sam na ultramaratonu osvojila srebro sa rezultatom 48km, 05:57:25.

Bravo ja! ;)

No, za sve novopečene utlramaratonce, par saveta da se spreče ovakvi problemi (koje meni niko nije dao  i nekako se ostavi svakom trkaču da ih nauči na svom primeru, a čini mi se da su vrlo bitni):

1. Pre starta pronađite svog sudiju. Možda niste znali da svako ima svog sudiju, e, pa, sad znate. Pojurite ga/je i predstavite se pre nego što krene trka. 
2. Po završetku svakog kruga pronađite svog sudiju i javite mu/joj se - ovo je OBAVEZNO! Sudije su ljudi i može se desiti da protrčite dok oni vezuju pertle ili uzimaju gutljaj vode. Skrenite im pažnju da ste prošli!
3. Nosite štopericu, najbolje onu koja može da "zapamti" krugove. Naš veliki ultramaratonac Slave (Slavko Šećerov) nosi jednu takvu, i ona mu pomaže da uvek zna kada je i gde je stao da popije pivo na svojim ultramaratonskim poduhvatima od 12 i 24h. Neretko tačnije i od svojih sudija.
4. Ako imate osećaj da nešto ne valja - pitajte. Pitajte svog sudiju, pitajte glavnog sudiju, pitajte druge trkače. Prednost trka koje se trče u krugovima je da su običnom posmatraču prilično transparentne. Od trkača ne treba očekivati ni da znaju kako se zovu, a naročito ne ko je pre ili posle njih u trci, ali posmatrači su to verovatno primetili. 
5. Posle 6h trčanja nećete znati kako se zovete, i zato ne računajte mnogo na svoju moć rasuđivanja, pamćenja, brojanja krugova. Nema šanse da prebrojite krugove. Beležite nekako. Ili neka drugi beleže za vas.

Srećno ultramaratonisanje!

_______________________________________

Slika: "Lovel (LOC)". American Library of Congress. flickr.com

Moj prvi ultramaraton!

moj pehar. i crveni nosić (ljubaznošću skijanja na kopaoniku)

*** izmena, 18.03. *** zbog nekih sudijskih grešaka, rezultati trke su revidirani - prvo mesto pripada Tanji Stojanovski, a drugo mesto meni. Čitajte više o tome ovde.


Juče sam istrčala prvi ultramaraton.

I pobedila!

Bilo je teško, moje telo je odustajalo, hvatala me je panika, nekoliko puta u poslednja 3 kruga sam se zaista gušila, bolela su me stopala i imala sam tišteću glavobolju celog dana, ali sam uspela!

Učestvovala sam u trci Maraton maratona, u organizaciji ARK Eko maraton, na 6h i istrčala 50km, sa vremenom od 5:41:15, što je bilo samo nekoliko minuta brže od moje heroine Tanjice (Tanja Stojanovski). 

Čula sam izreku da je potrebno celo selo da se odgaji jedno dete. Mislim da je to tačno i u slučaju ultramaratonaca. 

Za moj jučerašnji trofej su zaslužni (u hronološkom poretku):

1. Martina Petrović - za mp3 plejer sa ultramaratonskom baterijom, a na njemu Thievery Corporation
2. Anđela Grabež - za Mazzy Star na Martininom mp3 plejeru i za to što je ustala pre zore da bi mi donela mp3 na kućnu adresu pre trke
3. Tanja Stojanovski - za prvih nekoliko stotina metara trke druženja i za celu trku inspiracije - zverala sam okolo da bih je ugledala, i radovala se svaki put kad bih je videla na stazi.
4. Petar Miljković - za to što je došao na Adu pre 8 u subotu ujutro, a da nije trčao; zato što je bio tu svih 6h, i bodrio nas i tapšao nam kao pravi drugar; zato što je faca.
5. Moja žuta trkačka porodica, Maraton klub 1893 - hvala što ste ponosni na mene, i ja sam ponosna na sve nas! Juče mi je srce bilo puno, i na startu, kada se sve žutelo od sunca i od Medine perike, na pobedničkom postolju sa peharom, a i u kafani sa vama i slavljeničkim pivom.
6. Ivan Simić - za druženje tokom 30ak km, za kačket, za nošenje vode i voća, za to što je bio moja sigurna ruka i saveznik. čovek broj jedan, prijatelj za ponos, ljudina.
7. Sudinica koja je merila moje vreme - za guranje napred, zato što mi nije dala da odustanem na 44. km, kao što sam planirala i zato što je bila moja stroga mama na trci.
8. Restoran Lila, svet izobilja i njihova čarobna, čarobna hrana i voćke.
9. Svi koji su mi tapšali i radovali se trčanju - organizatori, gosti restorana i sudija Vlada, po obrazovanju fizioterapeut, koji se sažalio na moje iscrpljene noge i izmasirao me posle trke.

Hvala, druškani, neću vam ovo zaboraviti!

Mogu li trčati dužinu na traci? Naravno!

Da dužina može da se trči na traci, pokazalo se danas.
Prešla sam 30km za 3h, ne silazeći nijednom sa nje.

Uopšte nije strašno. Čak je i pomalo mistično i zen. I jedinstveno je.

Kako sam vikend iskoristila za sve drugo sem za sport, minus me je stigao danas. Nisam bila sigurna kako bih ga nadoknadila, ali potajno sam se nadala da ću istrčati dužinu, makar kako. Trening na traci je već bio uplaniran, a velika dužina bila u sferi ideja, ali, mislila sam se, zašto ne? Da li bih ja to mogla da uradim?

Bacila sam se u potragu za iskustvima maratonaca i odmah su se izdvojila ova tri članka. And then, there's Dean Karnazes. 

U 16h sam se zaputila ka teretani, još u tramvaju napola smišljajući strategiju, da probam svakako da nagazim 15km, da ciljam na 20km, a da se potajno nadam da ću da upecam 25km.

Jedna stvar je vodila drugoj. Kako sam stala na traku, neki dečko je prišao i pitao me koliko još imam, na šta sam ja bez razmišljanja odgovorila "dva sata". I plan je bio skovan - makar 20km. Dok sam polako gazila prvih dvadeset minuta, cilj se, nekako sam i bez mog znanja, pomerio 5km dalje, a da bih se osigurala da neću da vrdam i da mi vreme brže prođe skovala sam i drugi plan - da na svakih deset ili dvadeset minuta postavljam status na fejsbuku.

I bolje da o mom iskustvu govore statusi, njih tačno 11. 

 

***

Šta sam radila?

Nisam gledala TV, iako sam u strategiji za danas zamislila da će on da bude glavna stvar, slušala sam samo muziku (i to četiri albuma predivnog Sufjana Stevensa - Illinois, Michigan, Seven Swans i The Age of Adz, baš tim redom; baterija mi se istrošila u poslednjih dvadeset minuta, mater joj, pa sam trčala - opet! - uz smrdljivi TDI radio), ni sa kim nisam pričala i sve vreme sam umirivala misli.

Neverovatno mi je prijalo.

I definitivno ću probati ponovo.

***Edit (01.03.): tek malopre sam videla da sam u statusu, umesto "dva i po sata na traci", otkucala "sat i po na traci". Pa da znate da nije tako.

7 dana netrčanja - haiku.

Umor.

Sluzavo se mrdam po kući.
Noge su se bunile prvih par dana, a sada su i one odustale.
Ispitni roku, proćićeš i ti!

________________________________________

Slika "Children asleep on bed during square dance, McIntosh County, Okla. (LOC)", The Library of Congress. flickr.com

Trkački hlebić - Beskvasni integralni hleb

Odavno nisam bila oduševljena nekim receptom toliko da sam ga pravila pet puta za tri nedelje.

Prvu turu sam ispekla po receptu sa sajta Coolinarika.com (Integralni hleb bez kvasca), a onda sam svaki put pravila modifikacije osnovnog recepta (za početak, izbacila ulje i jogurt iz recepta)

Zašto trkački? Nosila sam ga jednom na Zajedničke treninge, gde smo zaključili da on predstavlja savršenu alternativu Bonžitama i ostalim zrnastim hranama pre trke. Uz veliku šolju Nes kafe sa mnogo mleka, odličan je doručak pre treninga, a uz salatu može da bude dovoljan za ručak. Nema stvarno ničeg boljeg od domaćeg, mirisnog, veselog, semenkastog integralnog hleba. Predstavljam vam...

Ksenijin integralni hlebić - hleb bez kvasca, dosade i životinjskih stvari

Sastojci

4 šolje nekog brašna od celog zrna ili "šarenog brašna"

1 šolja nekih pahuljica (ovas, ječam, raž, pšenica, štagod)

1 kašičica soli

1 kašika šećera

1 i po kašičica sode bikarbone (praška za pecivo)

4 kašike mlevenih semenki ili šolja izlomljenih semenki ili šolja i po celih semenki, ma samo da ima dosta semenki :)

2 i po šolje vruće vode

semenke i zrna za dekoraciju.

Objašnjenje

Šareno brašno - to je brašno u kome ima svega što nađete. Ja šareno brašno meljem u mašinici za kafu od celih zrna, pahuljica i svega drugog što mi se mota po kući. Poslednja inkarnacija šarenog brašna je sačinjena od pšenice, raži, ječma, ovsa, pirinča, soje, prosa, čemu je dodato kukuruzno i heljdino brašno. Nešto od toga sam kupila u vidu pahuljica (soja, ovas, ječam), nešto u vidu zrna (raž, pirinač, proso, pšenica), nešto u vidu brašna (kukuruz, heljda), sve donela kući i samlela, u jednom fantastičnom eksperimentu pravljenja brašna od deset različitih biljnih vrsta - usput sam dodala i neke ostatke kokosovog brašna, zarad dvocifrenosti. Naravno da nije neophodno toliko, ječam, ovas ili raž će biti dovoljni.

Semenke - suncokret, bundeva, susam, lan. Oni daju ta neka svoja ulja testu i čini mi se da to bolje rade kada su samlevena. Mada mogu i cela. U te svrhe je najbolji lan, zato što nema upadljiv ukus i zato možete da ga stavljate do mile volje. Ja sameljem i badem i orahe, ako imam.

Pravljenje

U startu se vidi da je ovde mlevenje najveći posao. Sve ostalo je gotovo brzinom svetlosti, ali mlin za kafu prima samo male količine zrna i treba baš dosta vremena da se sve lepo samelje. Ali tad ste bar sigurni šta sve ide u vaš hleb!

1. Dakle, pomeša se sve praškasto i dodaje se voda, da sve bude lepo umešano. Testo treba da bude čvršće od običnog testa za hleb.
2. Rerna se zagreje na 250 stepeni, pleh se podmaže maslinovim uljem.
3. Od testa se naprave hlepčići ili pogačice, mada su prema originalnom receptu najbolje vekne. Preko njih se prospu semenke ili lomljeni orasi ili šta već, za dekoraciju.
4. Hlepčići se poređaju po plehu i peku se nekih 20-30 minuta, u zavisnosti od vaše rerne. 

Kod nas je još uvek u toku rat između moje pedeset godina starije cimerke i mene oko toga da li pleh treba da se stavi gore ili dole u rerni, tako da ću vam reći šta smo zaključile čim pobedim u ovom sukobu.

Čuvanje
Kada se hleb malo prohladi, stavite ga u zatvorenu posudu i u njoj ga držite makar do kraja dana - najlepši je kad malo omekša.

Posle toga, treba ih držati u papirnatoj pa u plastičnoj kesi. Meni je to komplikovano, pa ih sve vreme držim u plastičnoj kantici eurokrema.

Ako ih držite zatvorene, posle par dana bi trebalo da ih premestite u frižider, da se ne bi pokvarili.

Jedenje
E, pa to kako god hoćete. Evo, sad ih jedem i radujem ze čvrstoj, krckavoj, keksastoj korici i mekoj sredini - a večeras će celi biti meki i sočni. Oh, kako samo volim ovaj hleb!

Dorćolska brda

Nekadašnja Velika pijaca, danas Studentski trg.

Ako ste imali vremena da primetite, jutro je bilo maglovito i banana-žuto. Studio B je u devet pokazao sedam stepeni, a na kalendaru treninga su mi za danas upisana brda. Bila bi greota ne proslaviti ovo predivno toplo vreme jednim poštenim jurcanjem gradskom opštinom Stari grad, dok se studenti još nisu probudili i krenuli po doručak, a đaci završili prvu smenu.

Na mapi su Dorćolska brda (Dragan Ambrozić kaže da tu padinu od Knez Mihajlove do Dušanove ne možemo zvati Dorćolom, ali ja ja stvarno ne znam kako bih je drugačije zvala - predlozi su dobrodošli!), uzbrdice i nizbrdice koje, jutros sam to shvatila, nikada nisam spojila u jedan trening. 

Predstavljam vam, dakle, mapu Dorćolskih brda, praćenu profilom terena. Google Earth file možete skinuti ovde.

Start i cilj označeni crvenom strelicom. Ukupno 11km.

Visinski profil. Ravno je Dunav pa Sava.

U 11 km je stalo: stotinak metara kaldrme (prva nizbrdica - Skadarlija), 6 zuba testere (redom Dobračina, Knjeginje Ljubice, Kapetan Mišina, Višnjićeva i Kralja Petra), dva prelaska pruge (jednom ka Dunavu, drugi put od Save), jedne oštre stepenice (poslednja uzbrdica - pored Brankovog mosta, stepenice koje izbijaju na Kosančićev venac), istezanje pored Skupštine.

Ono što se ne vidi je lepota mog, našeg Beograda ujutru, kad nemaš šta da radiš i slobodna si kao ptičica i nećeš čak ni da vežeš kosu koliko ti je lepo da lepršaš po vetru. Takođe se ne vidi led koji se uhvatio preko noći po minijaturnim baricama i izgleda sasvim benigno, al' majku mu njegovu, kad ga nagaziš tek vidiš da nije za šalu.

Ali, Dorćole, da te nema, valjalo bi te izmisliti.
____________________________________
Slika "Velika pijaca - Studentski trg." staribeograd.com 

Nefleksibilne noge i fleksibilni planovi

Nefleksi noge

Rekao mi je dr. Ortoped još onomad, oko Maratona 2010., da mi fali par stepeni ekstenzije u kolenima. Praktično, to znači da sam nefleksibilna, prilično zategnuta i kruta, da bi možda bilo pametno da se istežem često i redovno. 

I ja ga tako poslušam i počnem da se istežem posle svakog treninga. U stvari, lažem, mnogo više vodim računa o tome kad treniram radnim danima, sama, u teretani, nego nedeljom, sa drugarima, na otvorenom. A zašto je to tako? Ne znam. U teretani imam nekakav ritual - presvlačenje, pešačenje plus džoging pet minuta, ozbiljno trčanje na traci, istezanje, trbušnjaci, vežbe za leđa, ostale teretanske vežbe ako imam vremena, tuširanje, presvlačenje, kuća. Na Adi nemam ritual, imam samo ogromnu želju za vodom, bananom, keksom, čajem i nes kafom (tim redom) posle treninga. I odjurim u kafanu i ne stignem da odradim pravilno downward dog i ostale pseudo-joga stvari koje radim kad se istežem. Bez obzira na to, ja sam i dalje nefleksibilna i to prihvatam i razumem.

Fleksi plan

Ali zato mi je trkački plan totalno fleksi. Prvo sam samoinicijativno rešila da mi se subotom pliva i da ću jedan trkački trening da zamenim plivačkim - sada je toj odluci tri nedelje i, iako plivanje ima svojih problema i mana, osećam se odlično što sam to uvrstila u program. A drugo mi je postalo jasno danas - nema svrhe pridržavati se zacrtanog ako nije zabavno.

Simić i ja smo danas zacrtali 4 kruga oko Ade ili 30 i nešto kilometara, što je kao od centra Kraljeva do centra Trstenika (ste videli kako opasno zvuči kad se tako napiše?). Još juče sam imala neki ne tako dobar osećaj povodom današnje dužine, te tri sata napolju i neizbežnog umora posle. Naravno da sam danas startovala sa entuzijazmom - bilo je deset stepeni, pobogu - ali već od samog početka nešto nije išlo kako treba. Prvi krug sam mrljala, sa pulsom dva miliona, zadihana i umorna kao pas. Nije bilo bolje ni u drugom krugu, kada sam na pola rešila da se isključim iz razgovora koje su vodili drugari, a uključim muziku. Već tada mi je bilo jasno da mogu da trčim još jedan krug i ni kilometar više. U trećem krugu sam se zaustavljala nekoliko puta, da protresem kolena, ali više da protresem mozak, i nastavila da se vučem do kraja. Kraj sam dočekala slomljena, umorna i sa ogromnim osećajem olakšanja što su tih dva i nešto sata za dvadesetak kilometara gotovi.

A trening ne bi trebalo tako da izgleda. Trebalo bi, kao prošle nedelje, da trčim i cvrkućem.

Zašto je bilo tako loše? Naporni treninzi u toku radne nedelje, premalo spavanja i enormno veliki obrok prethodne noći, a preskakanje doručka tog jutra su sigurno doprineli tome da mi se nije trčalo.

Keep calm and carry on

Dobra stvar je, naravno, da je potpuno svejedno da li sam danas dobro otrčala ili ne, i nikako ne vidim da će ovo da utiče bilo na šta (sem na broj blog postova!). Važno je da sam ovaj fantastično topli dan iskoristila trčeći sa drugarima prepodne i šetajući se sa Voljenim popodne. I da ipak mogu da udarim jedno X preko današnjeg datuma u trening planu. Naravno da ću dopisati -8km, ali ova trening nedelja je zvanično gotova.

Radosna sam što ipak ne osećam užasan pritisak da stalno budem bolja i da radim više. Hoću reći, osećam potrebu da radim konstantno i redovno, jer je trčanje već postalo veliki i važan deo mog života, ali ne osećam potrebu da sagorevam. 

Primetila sam nešto kod svih ljudi koji svoj hobi shvataju ozbiljno, a naročito kod trkača: kada čovek počne da obraća pažnje na detalje i postignuća, kad krene da se takmiči, vrlo lako izgubi onaj osećaj radosti i ležernosti koju je imao na početku. Kada smo tek kupili patike, svaki novi trening je bio pobeda nad lenjim i pasivnim delom sebe, i zadovoljavali smo se samom činjenicom da smo napolju, da radimo. Već koju godinu kasnije, sve je drugačije - sitnice kao treninzi propušteni zbog bolesti ili nepostizanje ciljeva počinju da nerviraju, a planovi postaju sve složeniji. Tako i prilika za zabušavanje i skraćivanje treninga ima manje, jer su ulozi sada značajno veći.

Ne znam ni da li svi trkači osećaju potrebu da budu fleksibilni, da ukradu neki kilometar ovamo ili onamo, da skrate intervale za nekoliko, da odu kući ranije. Ali ako osećaš - samo napred! Neće ti zbog toga pobeći medalja na Olimpijadi!

_________________________

Slika: Residents of the Century Village Retirement Community Take Part in Organized Daily Exercises. The U.S. National Archives. flickr.com